Thomas Mann: Čarobni brijeg
Glava prva-“Namera”, preveli Miloš Đurđević i Nikola Polovina Istorija
Hansa Kastorpa koju hoćemo da pričamo, — ne njega radi (jer će čitalac u njemu upoznati jednog običnog, iako simpatičnog mladog čoveka), već same priče radi, koja nam u najvećoj meri izgleda vredna pričanja (pri čemu bi u korist Hansa Kastorpa ipak trebalo spomenuti i da je to njegova istorija i da se svakom ne događa svaka istorija): ta istorija vraća nas daleko unazad, ona je tako reći već sasvim prevučena dragocenom istorijskom patinom i treba je bezuslovno pričati u najdavnijem prošlom vremenu.
To ne bi bilo od štete po priču, već pre od koristi; jer priče treba da pripadaju prošlosti, i što su dalje u njoj, da tako kažemo, utoliko bolje po njih u njihovom svojstvu kao priče, a bolje i po pripovedača, tog tihog čarobnika perfekta.
Međutim, s njom je onako kao što je danas i sa ljudima a među njima pogotovu sa pripovedačima: ona je mnogo starija od svojih godina, starost koja je pritiskuje ne treba računati po danima, niti po sunčevom optoku godine. Jednom reči, stepen svoje prošlosti; ona upravo ne duguje vremenu, — iskaz kojim neka je uzgred nagovešteno i upozoreno na problematičnost i čudnu, dvostruku prirodu tog tajanstvenog elementa.
Ali da veštački ne mutimo jasno stanje stvari: visokostepena minulost naše priče potiče otuda što se ona događa pre izvesne prekretnice i granice koja duboko zaseca u život i svest… Ona se događa, ili, da namerno izbegnemo svaki prezent, ona se dogodila i događala se negda, davno, u stare dane,u svetu pre velikog rata, sa čijim je početkom mnogo šta počelo što jedva da je već prestalo da počinje. Pre toga se, dakle, ona događa, mada ne mnogo pre. Ali zar karakter prošlosti jedne priče nije utoliko dublji, savršeniji i fantastičniji ukoliko se ona »ranije« događa? Osim toga moglo bi biti da naša priča i inače, po svojoj unutrašnjoj prirodi, ima ponešto slično sa fantastičnom bajkom. Mi ćemo je opširno pričati, verno i temeljno, — jer kad je zanimljivost kakve priče ili dosada koju ona pričinjava zavisila od prostora i vremena koje je iziskivala?
Bez straha od odijuma preterane brižljivosti, mi smo pre skloni mišljenju da je zaista zabavno samo ono što je iscrpno i temeljno. Prema tome pripovedač neće moći brzo i olako da iziđe nakraj sa Hansovom istorijom. Sedam dana jedne nedelje neće za to biti dovoljno, a ni sedam meseca. Najbolje da se unapred ne pita koliko će mu blagog vremena proteći dokle ga ona bude držala u svojim mrežama. Valjda neće, zaboga, biti baš sedam godina! A sad, da počnemo.
Dunjalučar 