

О револуцији, малограђанштини и још понечему
Рекли су ми да револуција једе своју децу
То је нужност спознала сам неминовност
Негде између Теразија и Трга републике
Једног новембра ратног
Усред најлепше руље коју су богохулно
Називали хулиганима и страним плаћеницима
А ми смо били студенти лепи млади и талентовани
Носили смо жаруље у грудима и сањали сврховитост
Сопственог бивствовања на брдовитом Балкану
Не нису то године које су појели скакавци
То су године борбе године опирања године живота
Зубима смо чупали малограђанске мушкатле
И садили заборављене кринове по громобранима
А онда је жрвањ што све меље тражио младо месо
Минотаур је вижљасто говедо у односу на Паланку
Лавиринт смешна Дедалава креатура за ово
у чему смо се обрели јер паланка паланка је курва
Како та превртљивка једе оне који јој се врате
Како коље черечи касапи комада вади очи
Како су гладни и јадни паланчани злобом острашћени
Нема везе одакле су дошли малограђанштина је ствар срца
А велики је апетит маловарошана са каквом страшћу они жваћу
Кидају месо глођу кости цокћу зубима облизују се и вазда су гладни
Обузети непристајањем својевољно неприхваћених и властитом
Ништавношћу индоктринирани да тргују речима
Коцкаће се туђом душом не би ли властиту пронашли
Дали су себи за право да констатују како превише жалим
Сопствену мајку како предуго носим црнину
И пречесто одлазим на гробље усудила сам се
Да не говорим о свом болу а то није романтично
Није слатко не идем на забаве синдикалних подружница
Уместо амајлије чувам свету дистанцу ћутање је
Мој противотров за радозналост и кукавичлук ампутираних
Духова мишја срца лавље канџе и лисичја притворност
Среброљубива паланка дрхти над ситнином у џепу
И уредно залива мушкатле треба једноставно рећи
Одјеби и с преданошћу стараца светих исихаиста
Посветити се заборављеним криновима на громобранима

Пилуле за срећу
(баби Владимирки, видарици)
Све је почело од снебивљивих страхова.
Нешто је у мраку, једнооко и безгласно,
а ипак тако присутно, дише ми за врат,
прсти су му дугачки и вилице му стиснуте,
доћи ће да наплати грехове прадедовске,
и ове, сумануте, само моје. Неумољиво,
попут шалтерске службенице, даће завршну
Реч. Научим ли да их преживим,
те снебивљиве страхове, написаћу песму
и оковаћу их у стих, као некад бака бајалица.
Она је моје детиње престрашености
саливала у олово, давала им имена,
шапутала над ужареним угљевљем
и исписивала у пепелу самоникле сонете.
Биће добро, говорила је, биће ово добро,
небеса се отворише, анђели се помолише,
с моје Марије чини отклонише, отклонише,
отклонише… Музика цури из њених добрих
очију, најплављих које памтим, одлази,
враћа се, сагиње се, уздише, поново шапуће,
цврчи врело олово у плеханом тањиру
(на њему пише ,,Поздрав из Матарушке Бање“):
поздрав, отпоздрав, поздрављати се, оздравити…
Размишљам о томе како је вода свемогућа,
само вода, све остало је крхко, чак и олово,
она каже пепео се у води не раствара.
Не знам зашто је то важно али јој верујем.
Отишла је моја самоука видарица
и мене нема ко да залечи. Моји страхови расту
заједно са мном, прерасли су ме вишеструко,
страве, ужарене, нема ко да салива, а оне одавно
нису снебивљиве. Посежем за бенсединима,
бромазепамима и осталим изотопима.
Хорда разуларених варвара маршира
по мојим несаницама и нуди фармакопротезу
за анксиозност, тескобу и неспокој у дистрозним
механизмима социјалне адаптације.
То су шарене лаже, те пилуле за срећу,
сурогати за ону лепореку видарицу
и за све добре душе које су се преселиле
на нека лепша места или су само иструлиле
након живота у којем су најлепши део себе
поклањале, увек изнова, нама, престрашенима.


Другачије се волело у прошлом веку
Другачије се волело у прошлом веку
Из којег долазимо ти и ја
Модрооки ларпурлартиста и својеглава сирена
Неспремни да љубав делимо преко друштвених мрежа
Нас су учили да волимо а не да лајкујемо
И да грлимо снажно
И да псујемо кад нам се прохте
Реч Пријатељ смо писали великим словом
Из принципа
И читали смо Црњанског јер смо га волели
А нико нас није терао на то
И слушали смо Кејва мрачног и туробног
Као живот сам
Тражили смо место
where the wild roses grow
и нема везе што га нисмо пронашли
нама је било лепо
и заиста је мирисало на руже реку и шећерну вуну
У том времену су једине друштвене мреже
Биле оне паукове
И мреже капилара на потколеницама
Једне гимназијалке
Која није имала појма шта значи шеровати
А и да јесте нема тог блага
За које би она поделила везу
И онај први пољубац
Десно од поште коју су давно срушиле бомбе
Моја малолетна кћер не може да схвати
Да немам твоју фотографију
То је каже као да ни тебе нисам имала
Са њене тачке гледишта то је заиста тако
За нас је касно да мењамо свет
За свет је касно да промени нас
За нас је касно да мењамо себе
За нас је касно
Касно је за нас
Јесте касно је
Живимо у времену дебелих гордих и празноглавих
А хтели смо међу безбрижне лаке и нежне
Боже како смо хитали да сасвим одрастемо
Живот нам се церио у лице док смо лаковерни
Правили планове о њему
Успут смо погубили сузе срца и осмехе
Доиста сада је касно као што рече Песник
Било шта рећи што би било јасно
Љубав се неизлечиво разболела
Ментална хигијена је затајила
Никад самљи и никад мањи усред разуларене руље
Ово је време ружних тетоважа и отужне музике
Фали ми шака сећања да отерам крезубог Алцхајмера
Да ли је био јун или септембар
Не памтим датуме које сам памтила
Али не заборављам оне које сам волела
На све сам огуглала осим на доброту
Пред њом још увек заплачем кажем респект и скинем капу
Одломци предживота васкрсавају ми пред очима
Твоје очи и дланови
Девојка на бициклу
Медошева воденица
Градски трг
Моја другарица Милена
Прво пиво
Умро је Курт Кобејн
Причала сам ти о свом прадеди који је дуван завијао у новине
И пушио олово
А надживео два светска рата
Ти си скицирао младића за којег си говорио то је он то је он
А он је за мене био старац са споменика
Младић са твог цртежа могао је бити мој будући љубавник
Отац моје нерођене кћери
Или терориста
А остао је скица
Ето то је та коб неостварених могућности
Ти си био другачији од свих који су дошли после тебе
Ниси говорио да ме не разумеш
Ниси се плашио мојих мракова
Моје инсомније називао си луцидним моментима несна
А моје стихословље поезијом
Умео си да зашијеш подерано срце
Знао си да нацрташ мост пут и крст
Водио си ме на студентске демонстрације
Купио си ми пиштаљку
Ону пластичну розе за девојчице
Тако си ми рекао
Вук Драшковић је говорио о семену зла
Обећавао жуђену слободу
Медијима човеку и птици
Ти си га копирао
Зато си нашао онај очев кишни мантил
Сећаш ли се
Рукави су ти били предуги
Дани су били прекратки
Поклонио си ми букет ђурђевка
Мирисао је на омекшивач и тамјан истовремено
Отад не купујем цвеће
И ником га не поклањам
Није то принцип
То је одбрана од бесмисла

Имати петљу
(Б. Савићу, другу, мом)
Твоје време почиње у поноћ и на ветрометини.
Једној Украјинки ноћас су убили град.
Рушевине су рај за гуштере. У њиховом хладнокрвљу
Расте слепа жеља да зареже као змајеви.
Све је то обрнуто пропорционално
Меланхоличном бескрају твога срца.
Од оних си који благонаклоно праштају
Човечанству, мада би радије био селица
И бегунац. Ноге су ти дубоко закопане,
Али су ти главу окрилатиле књиге и патње,
Па ти очи, насукане под ожиљком врх чела,
Жаруље, по облацима теревенче. У дослуху си
Са свицима и рибама. Спорадично сијаш
И неспокојно ћутиш. У овом осоју, на пустој
Пољани, ти би сунцокрете, дивље, да засадиш.

ОГЛАС – Тражим додатни посао
Радије бих читала Милену Марковић
Она рече иду дани као зечеви
Јуре их вепрови
И Јелену Ленголд бих читала
Изула ме из ципела
никад нисмо потпуно спремни за зиму
рекла је у једном моћном роману
и враћала бих се увек изнова
заљубљеном Мајаковском
то је било било је у Одеси
али треба преживети дан
и месец и живот
а од књижевности се не живи
рекоше ми ономад пре четврт века
кад сам уписивала жуђени факултет
и флертовала с Есхилом у Градској библиотеци
Стицајем околности уроњена у неурозу садашњице
долазим из прошлог века
тражим додатни посао
од овога се не живи као што рекоше
а нејач треба прехранити
нејач би хлеба и игара
плата је унапред потрошена
живот на минус је омча
жељени луксуз професорке књижевности
су одлазак стоматологу гинекологу и гастроентерологу
поломљени зуби кварни и шупљи
као властодршци овдашњи
и утроба у којој се сударају
наслеђен чир и долазећи климакс
заваравам их чајевима и аналгетицима
лечење је прескупо на брдовитом Балкану
за неког ко је потрошио младост
и опет би
потуцајући се међу речима и књигама
и само међу њима свој
политички неподобан свакако
сад је догорело до ноктију
неопходан ми је додатни посао
хитно је не кукам само констатујем
долазећа рата кредита витла ми над главом
као исукан мач искусног самураја
неопходан ми је додатни посао
али ја намам компетенције које тражите
у врлом новом веку
нисам вична надоградњи ноктију
косе дојки и задњица
ту и тамо се разумем у надоградњу душе
студирала сам књижевност кажем вам
и није ми ампутиран ум
отпорна сам на малограђанску анестезију
не тргујем пријатељима ни криптовалутама
политички сам неприхватљива
немам компетенције које тражите
нисам путовала по свету
не гледам телевизију
не идем на изборе
нисам лепа млада ни амбициозна
од оних сам што још увек говоре Ви
људима које не познају
ја сам ничија
нико не стоји иза мене
Брехт ми је рекао да се не надам
Шапнуо ми је на уво
На тржиштима људи видео сам
Како се тругује човеком
ја сам мислеће биће
трострука мајка
и потребан ми је неки честит додатни посао

Bilješka o autorici:
Marija Vulović, po zanimanju je profesor književnosti. Puno čita, a svako ko mnogo čita – potencijalni je pisac. Njene su pesme – pesme za sve iz sedamdeset i neke, zalutale u tuđem veku!
