Eshatologija u delima naučne fantastike


Eshatologija u delima naučne fantastike

Pomalo melanholična vizija potopljenog sveta, zemaljskog sveta, što se ogleda u mlakim vodama subtropskih baruština nad gradovima pokojne Evrope, Azije, Amerike, je predlog u završecima mnogih dela naučne fantastike, sa određenom količinom finih poetskih metafora. Kao duh sladunjave dekadencije, veština i posebnost umetničke imaginacije konačnog kraja. Sam motiv propasti Zemlje, recimo pod silom opšteg potopa, nije ni nepoznat ni stran kulturnoj tradiciji čovečanstva. Šta više, sam motiv Potopa vrlo se često iskorištavao u eshatologijama mnogih naroda Azije, Evrope i Amerike. U mitovima uništenja, što govore tekstovi starih naroda, kiše padaju neprekidno dvadeset godina, iz mračnih dubina kuljaju podzemne vode, a tlo neumitno tone u tamno plavetnilo okeana. U načelu se uvek spašava vrsta ili primerci vrste koji božjom voljom čuvaju seme, vrstu i oganj za neki bolji i pročišćeni svet.

Neka stara meksička legenda kaže da je pre ovog našeg sveta postojalo pet pretpotopnih. Prvi od tih nestalih svetova bio je uništen vodom. ” Gradovi, sela, polja, nestali su pod vodom koja je dosezala do vrhova planina. Ljudi su tada uzviknuli: Ah, da smo barem ribe! – Neka bude tako – odgovoriše bogovi. Tako je bio kažnjen prvi ljudski naraštaj. Tako su nastale ribe” – kaže meksička legenda.



Ti eshatološki mitovi apokalipse, oduvek su svojom pretpostavkom opšteg uništenja nosili u sebi i nadu spasa i nadu u bolji život. Svet se uvek, poput mitske ptice feniks, rađao iz vlastitog pepela, obnovljen, ponovo snažan. Konačni kraj u vatri ili vodi, značio je očišćenje, jer samo potpunim raspadom postojećeg moglo se stvoriti nešto novo, nešto drugo, neki novi svet.

Savremena naučna fantastika sa mnogo manje vere i nade piše o apokalipsi. Njeni glavni elementi nisu više natprirodne sile neba i podzemlja, hir neba i četiri jahača, već zastrašujuće očite činjenice. Prenaseljeni svet, nestašica hrane i pitke vode, moralna posrnuća čitavog društva, otuđenost, nesklad između razvoja tehnologije i duhovnog razvoja samo nas dovode u nedoumicu, bez alternative, bez izgleda u spas. Onaj motiv koji se često javlja u takvoj apokaliptičnoj naučnoj fantastici, koji na kraju ipak pruža izglede za beg, makar i u druge zvezdane sisteme, samo je idealizovani završetak, često umetnut i zbog šire publike, koja ne voli mračne svršetke. Dakle, savremena naučna fantastika ne ostavlja mnogo nade jer ne piše o prirodnom svršetku sveta u evolutivnom smislu, već naprasni i strašan kraj, koji čak ni dobronamerna bića sa drugih svetova u tobožnjem naporu da budu “deus ex machina”, ne uspevaju sprečiti.

Tipični ikonografski motivi eshatologije druge polovine 20. veka su uništenja posredstvom nuklearnih katastrofa koja prouzrokuje sam čovek. On ne ostavlja alternative. Svršetak je potpun i konačan. Ne smemo zaobići ni ona dela, a ima ih mnogo, gde konačan kraj ljudske civilizacije biva usko povezan sa pojavom a potom i dominacijom veštačke inteligencije koja preuzima primat istrebljujući svog tvorca – nesavršenog čoveka, što opet predstavlja apokalipsu jedne civilizacije, jer njenim nestankom se stvaraju uslovi za jedan novi format postojanja. Ove promene u konačnom viđenju predstava o kraju sveta sve više ulaze u domen futurologije.


Autor: Borivoj Vujić

Borivoj Vujić je rođen 1969. godine u Subotici. Pisanjem se bavi od mladalačkih dana sa povremenim prekidima. Pre nekoliko godina pripremio je deo radova i objavio prvu knjigu poezije i kratkih priča pod nazivom “Očima deteta”. Pojedinačni radovi su mu ranije objavljivani u knjizi “Zbornik uspomena” Kreativne Radionice Balkan, fanzimima “Šraf ” i pojedinim portalima. Pesma ” Ona je stena ” osvojila je treću nagradu na pesničkom konkursu “Kiprijan Račanin 2021 “. I dalje piše pesme, kratke priče i eseje gde izražava svoj lični stav o naučnim društvenim i kulturološkim fenomenima.