Jovan Jovanović Zmaj, srpski pjesnik i književnik, rođen u Novom Sadu, 1833. godine. Začetnik je satiričnog i društveno angažiranog pjesništva u srpskoj književnostii te se smatra velikim liričarem srpskog romantizma. Jovan Jovanović Zmaj je prvi dječiji srpski pisac. Njegove pjesme ističu se ne samo po umjetničkoj nego i etičkoj vrijednosti. Umro je 1904. godine.

---

Ala je lep ovaj svet

Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet,
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno Sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
Ljulja lug.
Ja ga slušam
I moj drug.

E, gledaj je, molim te,

E, gledaj je, molim te,
kolišna je mala!

Nemaš je šta videti,
manja je neg“ lala-
a već ti je u ruke
knjigu dočepala!

Čita l“ ona ozbiljno
il“ je samo šala?

Ja bih reko da čita,
iako je mala-
da ne čita dosad bi
na knjizi zaspala.

---

---

Kaži mi kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam,
Hoću li reći:
„Diko“, ili „snago“
Ili ću „lane“
Ili „moje blago“
Hoću li „dušo“
Ili „moje drago“
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa
Al“ ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

Pačija škola

Jeste l čuli, kumo,
verujte, bez šale,
otvara se škola
za pačiće male.

Tako je i bilo,
verujte, bez šale,
otvorila s škola
za pačiće male.

Svi pačići došli,
na skamijam stoje
stari patak metno
naočari svoje.

Sve ih je upiso
u katalog, male,
pa ih je prozivo,
verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
s ozbiljnošću krutom
učio ih, učio,
i knjigom i prutom.

Učio ih, učio
od srede do petka,
al se nisu odmakli
dalje od početka.

Nije bilo uspeha
učiteljskom trudu,
cela muka njegova
ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
pačurlija ta,
nego što je i pre znala
Ga, ga, ga, ga, ga!

Tiho noći

Tiho noći, moje sunce spava;
Za glavom joj od bisera grana;
A na grani k’o da nešto bruji
– To su pali Sićani slavuji:
Žice predu iz svilenog glasa
Otkali joj duvak do pojasa
Pokrili joj i lice i grudi
– Da se moje Sunce ne probudi.

Stara slika

Stara majka uči plesti
unučicu svoju milu, –
to je škola vrlo stara,
na bakinom dragom krilu.

Stara majka tako dobra,
a poslušna unukica, –
to je slika vrlo stara,
na njoj uvek druga lica.

Ova ista stara duša,
učiteljka sada što je,
učenik je negda bila
na krilcu bake svoje.

A ti, mala, što sad učiš,
vi“š tako ćeš jednom i ti
unučici svojoj dragoj
učiteljka dobra biti.

Godine se brzo kreću,
te zidaju i kad kvare,
vreme ide, vreme leti
i ponavlja slike stare…