Eugen Fink: Smrtnost kao osnovna crta humane egzistencije

Eugen Fink: Smrtnost kao osnovna crta humane egzistencije

»Smrtnost« čoveka je određenje našeg bivstva koje svako poznaje, o kome svako zna na čudan način — ali koje je ipak teško shvatiti i izložiti. Mi smo pokušali da mu se obratimo kao određenju biti koje pripada ljudstvu kao takvom, kao osnovnoj crti humane egzistencije koja nije svojstvena ni životinji ni bogu. Ali kako smo »smrtni«? Kad inače izričemo određenja o stvarima, obično pretpostavljamo da ta određenja pripadaju stvarima za vreme i dok stvari »jesu«, postoje, traju; postojanost stvari čini samorazumljivu pretpostavku za pripadnost određenja. U mnoštvu nabrojanih određenja raščlanjuje se tako i ovako postojanost i trajanje stvari.

Stvar je nosilac svojstava. Svojstva joj pripadaju ukoliko, za vreme i dok ona postoji. Stvar je ono supstancijalno pstojano, za vreme i dok na tom postojanom nosiocu izvesna svojstva ostaju ili se smenjuju. Primer za to bio nam je izraz »pokretan«. Pod njim se podrazumeva trajno svojstvo materijalnih telesnih stvari, jedno svojstvo koje im po njima samima pripada dok jesu. One postoje tim što se nalaze ili u milovanju ili u kretanju.

Nešto drugo je već stanje stvari kod drugog, maločas datog primera. Reč »umetni« imenuje jedno ustrojstvo bivstva stvari koje nisu tu po prirodi, nego su proizašle iz ljudskog spravljanja. Kao fabrikati u najširem smislu, one ostaju prema svome bivstvu uvek u odnosu s fabrikovanjem i nikad ne mogu otkloniti to poreklo. Ali, pre svega, razumevajući čovek je taj koji posebno zapaža i imenuje taj povratni odnos prema njihovom poreklu, odnos koji leži u umetnim stvarima. Takvim jednim imenovanjem on povezuje te bivstvujuće stvari sa spravljajućim događanjem u kome su nastale — u kome najpre još nisu bile, nego su kao namera, plan, kao ideja imale samo imaginarnu pre-egzistenciju, bile »ozbiljene« izvođenjem plana.

Označavanjem takvih stvari kao »umetnih« biva tako reći njihovo sadašnje, masivno bivstvo i postojanost dovedeno nazad u vezu sa horizontom nebivstva. Svaki put kad razumevamo umetno poreklo stvari, fabričko poreklo fabrikata, tada razumevamo i bivstvujuće u jednom odnosu spram ništa. Ali mi ljudi smo ti koji razumemo stvorenost umetnih stvari — za nas one sadrže upućivanje natrag na ništa koje pripada njihovom poreklu. Stvoreno kao stvoreno može razumeti načelno samo biće koje se u svome bivstvu odnosi prema ništa. A možda »stvarati«, »proizvoditi«, »izrađivati« i može samo biće koje je uopšte otvoreno prema ništa. U našem sklopu sada je reč o tome da terminom »umetan« označavamo bivstvujuće stvari u izvesnoj meri ponad sastava njihovog bivstva. AH time ovim umetnim stvarima ne dodajemo nešto što one same ne bi imale; one same stoje u odnosu upućivanja natrag na svoje poreklo iz ljudskog tehničkog spravljanja.

Stvarima dodajemo nešto tim što im kroz našu volju, kroz dokumentaciju naše slobode utiskujemo svrhovite karaktere koje one same po sebi nemaju. »Biti prodajan«, robni karakter, novčana vrednost prirodno izraslih ili spravljenih stvari znači pridevanje imaginarnih momenata smisla na realno bivstvo određenih, korisnih, u okolnom svetu datih predmeta. Covek fiksira »cenu«. Po sebi su stvari »bez-vrednosne«. Vrednosni karakteri su »postavljena«, ne »zatečena« određenja — oni ukazuju, slično kao što umetne stvari ukazuju natrag na svoje spravljanje, na »postavljanje«. I oni proizlaze takođe iz ljudske slobode i imaju svojevrstan odnos prema ništa. Vrednost roba, novac jesu proizvodi konačne ljudske slobode. Kratak pogled na tri tipa određenja kao što su »pokretan«, »umetan« i »prodajan« doprinosi preciziranju našeg pitanja: kakva se vrsta određenja zapravo podrazumeva u reci »smrtan«. Je li to objektivan iskaz o trajnom stanju čoveka? Sigurno, dok se čovek održava u životu, on je smrtan, mrtvac više nije smrtan, nerođeni to još nije. »Smrtnost« pripada neosporno ipak samo živom čoveku. »Biti-u- -životu« je pretpostavka smrtnosti. To je očito jednostavna trivijalnost.

Pa misli li se na to kad govorimo o smrtnosti čoveka kao o bitnoj crti njegove egzistencije? Mislimo li pri tom na tako reći spoljnu tvrdnju o čoveku da je on u svako doba »dovoljno star da umre«? Mislimo li na to da se u svakom proizvoljnom momentu njegov život može prekinuti, ‘ugasiti, prestati — i da ta potencijalnost u svako vreme mogućeg nebivstva određuje tako reći »po sebi« njegov životni tok? Ili mi pojam smrtnosti mislimo analogno pojmu biti-umetan — u odnosu ukazivanja od datog bivstvujućeg na horizont ništa. Shvatamo li smrtnost kao određenje koje nam biva utisnuto od druge, nadljudske moći — jesmo li određeni za smrt kao gladijatori u areni, kao delikventi za pogubljenje? Sastoji li se smrtnost čoveka u objektivnoj posvećenosti za smrt? Držeći se čisto osećanja, na ta će se pitanja možda odgovoriti da se u pojmu smrtnosti doduše mora nužno zajedno misliti objektivno stanje stvari neizbežnog skončavanja ljudskog života, ali da je ponad toga smrt, pre svega, »duševna realnost«, utoliko što čovek u životu biva mučen strahom od smrti.

»Doživljavanje« takvog straha u očekivanju budućeg, izvesnog, ali u njegovoj vremenskoj tački još neizvesnog, u svako doba mogućeg događaja smrti, čini odlučujuću sadržinu ljudske smrtnosti; ova je način života neprestane unezverenosti i uznemirenosti mišlju o smrti. Ovde upravo i leži problem. Sigurno je oboje tačno: postoji objektivni nalaz i stanje stvari da čovek »skončava«, da on živi samo određen isečak vremena a samo retko napuni stoleće; i postoji takođe subjektivni nalaz i stanje stvari da srno tokom celog života pritisnuti strahom od smrti, čak i kad ne »mislimo« neprestano na nju. Upravo to što najčešće misao o smrti odgonimo, nastojimo da je zaboravimo, potiskujemo i obuzdavamo, pokazuje pre kako nas ona veoma pritiskuje. Ona vreba iz polutame podsvesti i skače naprasno na nas čim izroni opasnost, pretnja; naša volja za samoodržanje je tako reći jedinstveno, iako ne i izričito priznato, rvanje sa mišlju o smrti.