Slika je postala život
Neki su šetali, neki stajali kraj prozora, neki su sedeli. Ali kao da jedni druge nisu videli, nisu videli ni lepotu prvog prolećnog sunca koje je svemu, nakon duge i hladne zime, davalo život. Njihovi pogledi vraćali su se u njihovu svest, bez spoljnjeg nadražaja, kao da su bili odbijeni od velikog zida. Taj zid nastajao je godinama, u njihovoj svesti, i svakim danom dodavali su mu još po jednu ciglu, dok se njime nisu potpuno zaokružili. Bojali su se tog spoljašnjeg sveta u kome više nisu nalazili sigurnost a polako su nestajali i njihovi najbliži koji su ih nekada činili srećnim. Ovo mesto postajalo je njihovo poslednje utočište pred konačnim oslobođenjem. Zaboravljeni od svih, sa svojom vizijom sveta, provodili su ovaj za neke najveći deo života u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici Gornja Toponica kod Niša. Sudbine su im bile različite. Neki su tu došli zbog naslednih bolesti, koje su samo čekale da čovek za trenutak izgubi pažnju pa da ga obuzmu kao nebeske vile i nisu bili krivi zbog toga, drugi su pak sebe previše iskušavali svim i svačim, ne poštujući granice ljudskog uma, dok ih nisu prešli i našli se ovde.
I Peca je bio tu, srednjeg rasta, imao je dugu sada već proređenu kosu, jarko crvenu košulju i svetlo plave pantalone. Na nogama nije imao ništa, bio je bos. Sedeo je na stolici ispred velikog platna. U rukama je držao četkicu i paletu sa bojama. Ruka je krenula i belina platna, pred naletom boja, postajala je njegov život.
U samom središtu platna nalazio se embrion, kao centar kosmosa sa malim još ne formiranim ručicama i nogama. Nije se nalazio u utrobi i nije imao plodovu vodu po kojoj bi bezbrižno plivao. Nije imao ni pupčanu vrpcu kojom bi ga majka hranila. Imao je samo sebe, svet okolo i želju da uspe. Kružni put koji ga je vodio, kao velika nepregledna spirala, nastavljao se u nestašno detinjstvo, surovu mladost i ono što će postati ostatak života.
Želeći da postane slikar nije mogao da se uklopi među građevinare, gde ga je otac gurnuo. Društvo radnika u glavnom gradu zamenio je svetom tadašnjih slobodnih umetnika i mangupa. Nedovoljno vešt za takvo okruženje brzo se našao sa druge strane zakona i kraće zatvorske kazne, koja će ga obeležiti za ceo život. Shvativši skučenost postojeće sredine, njegovom nemirnom duhu, nakon zatvora, poželeo je da ode na zapad. Pasoš, zbog robije nisu mu dali, zato je pešice, prelazio preko brda i dolina, zamišljene granice država, i tako stizao do Italije, Francuske, Nemačke i Holandije. Vraćali su ga autobusima, vozovima i avionima sa lisicama na rukama, ali on bi već posle samo nekoliko meseci, nakon izdržavanja kazni zbog ilegalnog prelaska granice, opet odlazio. Išao je Peca u svet, za svojim snovima, ali se često nalazio tamo gde ne treba i gde ga ne žele.Tako se nažalost, još jednom našao u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu. Zbog remećenja javnog reda i mira, bio je u zatvoru u Rijeci u trenutku kada se zajednička država definitivno raspala a Hrvatska otcepila. Nisu znali šta će sa njim i ostao je tamo pet godina, dok nisu ponovo uspostavljeni diplomatski odnosi nove države i ostatka Jugoslavije. Govorio je da ga nisu mučili, ali strah i mržnja koji su ga okruživali učinili su svoje. Kada se pojavio, nakon boravka u Hrvatskoj, više nije bio kao pre. Iako je još uvek bio mlad, težak život u zatočeništvu ostavio je posledice. Sve češće se okretao za sobom, kao da ga neko prati, spreman da se svakog trenutka obračuna sa progoniteljima. Njegov razum počeo je da vidi neprijatelje i u najbližima, u onima koji su ga voleli. Ta stanja paranoje dolazila su iznenada, kao oluja nakon lepog sunčanog dana. Oči bi mu se odjednom zamutile, pogled postajao pun nepoverenja a telo dobijalo čudan tonus. I poslednjim atomima razuma uspevao je da sačuva najmilije od sebe, da ih barem fizički ne povredi, ako je to već činio psihički, ali sve teže je obuzdavao sebe. I kako bi ti napadi iznenada došli, tako su i prestajali kao da ih nikada nije bilo.Slikao je sada sve to, na velikom belom platnu. Sve te ljude i dogadjaje. Svoj život i svoje snove. Svoje roditelje, sestru, braću, prijatelje i sve one koje je voleo. Progonitelje nije crtao. Oni su se skrivali iza crnila na platnu koje je okruživalo drage ljude kao oreol. Žurio je da sliku završi što pre. Kao da je predosećao sledeći napad. I kako je ponestajalo mesta na platnu, on je sve više crtao one koji su ga polako ali sigurno zaboravljali. Sestru koja nije došla da ga vidi od onog njegovog hapšenja, ispred njenog stana u Ljubljani u Republici Sloveniji. Scena je bila strašna, za male sestričine, ujak je bio na asfaltu sa nogama okrutnih policajaca na telu, to mu nije oprostila. Brat od strica nije došao nikada da ga poseti u bolnici, stideći ga se ili bojeći se da će mu nakon toga banuti u goste i napraviti neku scenu, jer je već bio u stanju kada se stvarnost mešala sa paranojama. Sve ih je stavljao na platno, sve veće i značajnije, dok je za njega ponestajalo mesta. Kako se bližio kraj belini platna njega je sve manje bilo. Svi drugi su mu postajali važniji i želeo ih je tu kraj sebe, kao nekada u detinjstvu i mladosti. Želeo ih je, da ga čuvaju. Da budu tu u trenucima kada neće prepoznati sebe, kada će dijagnoza Šizofrenija sa paranojom, najzad pobediti njegov um i zagospodariti njegovim telom, oduzimajući mu ga zauvek. A to će sigurno doći, predosećao je to.Onda će mu trebati svi oni. Ali njih nema. Neki su umrli. Otac koji je krio noževe u kući, bojeći se za svoj život, majka koja ga je dozivati da siđe sa krova kuće, dok igra go i gleda ka nebu, kao indijanski vrač.Belina platna, kao nevinost i bezbrižnost života, nestajala je sve više pod bojama nanošenim četkicom iz njegovih ruku. Jednog trenutka beline više nije bilo.Slika je bila gotova.Imala je mnoštvo likova i svi kao da su bili živi. Mogao je da ih dodirne. Mogao je da ih miluje. Mogao je da ih voli a i oni njega. Bio je srećan. Ali odjednom mrak iz dubine crnih površina slike počeo je da preplavljuje ljude.Oni su nestajali, kao u smrt. Uplašio se za njih. Želeo je da ih zaštiti, da ih sačuva. I skočio je Peca iz stolice, koju nije satima napuštao pre toga, uspravio se i kao u transu, svom silinom odgurnuo ogromno platno. Štafelaj je pao a slika je ležala na podu. Zatim je hitro uzeo kante sa bojama, u njih močio ruke i počeo da baca boje po slici. Misleći da će tako pobediti nadolazeću tamu i sačuvati sve one koje voli i koji se nalaze na njoj. Sačuvaće ih od drugih, od sebe samog i od bezumlja. Sakriće ih od svih zla ovog sveta.Pokreti bacanja boja bili su brzi i odlučni, kao da su stvarali novu sliku i oslobađali telo i dušu umetnika.Pod naletom novih boja nestajala je stara slika sa platna. Likovi su polako gubili obrise, zatim karaktere i na kraju potpuno isčezli. Bacanje kapljica boje po platnu stvarale su novu stvarnost, koja je ličila na nebeski svod sa mnogo zvezda i putanjom koja vodi ka svevišnjem. Ispod slike igre boje i pokreta ostala je slika Pecinog života i svih onih koji su mu nešto značili, i kao što je njegova bolest nanela neki novi sloj njegovom pravom karakteru. Da bi se došlo do njegove prave ličnosti trebalo bi ukloniti njegove nove projekcije. Ali one se nisu predavale. Borile su se sa većim žarom nego racionalan život.Nestvarne slike pobeđivale su razum.Bacanje boje na oboreno platno, ličilo je na stvaranje američkog akcionog slikara, apstraktnog ekspresioniste Džeksona Poloka.
Uzbuđeni pacijenti, Pecino novo slikanje videli su kao divljanje i, iz straha za sopstveni život, počeli su da viču. Pojavili su se snažni bolničari i odveli ga u drugu prostoriju, gde su mu vezali ruke i noge a zatim ubrizgali inekciju za smirenje.Tako vezan ličio je na onaj fetus sa središnjeg dela svoje slike, sa patrljcima umesto razvijenim udovima, koji pokušava sam da uspe u životu, punom nesreće i patnje.
Sa izrazom blaženstva na licu, zbog ljubavi prema onima koje voli i koje je uspeo da sačuva, ili je barem tako mislio, bez dolaženja do prave svesti, umro je tokom noći.
Imao je tek nešto više od pedeset godina, od čega je više od polovine tog vremena proveo u zatvoru ili u bolnici. Imao je i snove o životu umetnika ali su se oni u sudaru sa surovom stvarnošću raspršili. Kao što se to često dešava onima, koji umesto da čvrsto hodaju po tlu, budu zagledani u svoje snove i ne uspevaju da vide zamke svakodnevnog života.
Slika sa poda je nestala. Možda su je bacili kao bezvredno, uništeno platno.
A možda su je kolekcionari prepoznali kao originalno delo Džeksona Poloka, ili pak sliku koja se kao njegov vešt falsifikat može prodati.
Kada sam se, pre nekoliko godina, našao u Muzeju moderne umetnosti na Menhetnu u Njujorku, pred impozantnim platnima Džeksona Poloka, koji ovde ima stalnu izložbu slika nabacanih boja na velikom platnu, da ostali posetioci ne primete, svaku njegovu sliku sam noktom zagrebao. Proveravajući da se ispod nje ne nalazi Pecina slika života, na kojoj sam i ja naslikan.
Knjiga se zvala The Book
Bio sam ponovo tu. Godine su prošle, prošle su decenije. Nalazio sam se na istom mestu. Mesto je bilo to ali ne i vreme. Vreme je prošlo i mesto nije moglo ostati isto. Vreme i prostor često imaju zajedničku sudbinu.
Sedeo sam za stolom u velikoj sali lokalne biblioteke. Biblioteka se nalazila u samom centru grada, gde sam nekada pohađao Gimnaziju. Na nekih stotinak metara odavde, stanovao sam. I što zbog osečaja pripadnosti svim velikim piscima, koji su me posmatrali sa knjiga na policama biblioteke, što zbog nedostataka lož ulja, čime sam se tada grejao, često sam slobodno vreme zimskog prepodneva, do polaska u školu, provodio upravo tu. Bilo je prijatno tiho i toplo, podesećalo je na crkvu ali ne na hram gde se um ograničava, pisanjem ljudi koji su trebali biti mudri, već obrnuto.
Zar nije najveća mudrost, ljude naučiti da misle, osloboditi im um i učiniti ih kritičkim bićima, jer samo tako mogu da sagledaju sebe i uzdignu se iznad svakodnevice, nego ih dogmatskim učenjem ograničavati na unapred utvrđene istine u koje se veruje bez ikakve sumnje. Ovaj hram nudio je svu mudrost i znanje sveta.
Prozori su bili veliki i pružali su najlepšu sliku zimske idile provincijskog grada na jugu. Provincije koja bi to bila, u pravom smislu te reči stanja prostora i duha, da nije bilo ovog i još par mesta koje su tih godina narušavale monotoniju zvanu društveni život.
Snežne pahulje usporavale su vreme, i prostor činile nadrealnom pozornicom po kojoj se kretalo lokalno stanovništvo. Nešto poput lebdenja kosmonauta u svemiru, koje smo tih davnih godina gledali. Televizori su bili mali i slika na njima crno bela sastavljenog od tačkica, koje su se često pretvarale u sneg jer su na njega i ličile. Gledanje televizijskog programa tada ličilo je na vremensku nepogodu, sneg na ekranu postajao je sve veći a slika sve manje prepoznatljiva, dok ceo ekran nebi prekrila belina kao snežna lavina. Vremenom će ekrani TV prijemnika biti sve veći a tačkice, kao snežne pahulje na njima, sve manje dok jednog dana potpuno ne isčeznu.
Gledanje kroz prozor lokalne biblioteke, tih gimnazijskih dana, nije moglo ništa da zameni. Tada, kada su oči pune snova i misli o lepoti budućih dana. Snovi će polako nestajajati a život polako gubiti iluzije koje su mu nekada davale prednost.
Osim knjiga, u biblioteci je bilo i dnevnih i nedeljnih novina, tako da je ritual bio najpre počitati šta se dešavalo u svetu i kod nas.
Dnevne novine su bile obimne i u njima je bilo više govora sa sednica komiteta, nego muzike i sporta koje smo tada voleli. Pričalo se da su posleratne novine, imale neodređeni broj strana. Naime, sve je zavisilo od govora Velikog vođe koliko je trajao i sve su morale da prenesu kompletan govor.Večernje novosti su prve skratile govor i naravno postigle neverovatan tiraž. Kasnije su i druge to uradile ali slava je pripala njima. Možda je i doživotnom Predsedniku bilo lakše, jer kada smo kasnije slušali njegove govore, dali što nije dobro poznavao maternji jezik, ili iz nekih drugih razloga, ništa ga nismo razumeli. Za divljenje njemu, trebala je i sva ona atmosfera tog vremena.
Došao sam ranije, do početka književne večeri imalo je još sat vremena. Želeo sam da u miru, dok još nema publike, pogledam salu i osetim ambijent.
Takođe trebao sam da poklonim knjigu biblioteci.Ta knjiga trebalo bi da vrati moj dug za sve one knjige koje sam uzeo, iz ove ali i drugih biblioteka od one najmanje u mom rodnom mestu do gotovo svih onih prestoničkih izuzimajući Narodnu biblioteku Srbije iz koje nisu mogle da se iznose knjige, i nikada ih nisam vratio. Bio sam lopov ali lopov samo knjiga. Nisam ih vratio ne zato što to nisam želeo, već zato što nisu mogao. One nisu bile kod mene, završavale su kod drugih na čitanje i tu ostajale ili išle dalje u nedogled, gde im se gubio svaki trag. Ali zar nije smisao postojanja knjiga da se čitaju a ne da stoje na policama i sakupljaju prašinu. Samo knjiga koju su pročitali veliki broj čitalaca opravdala je svoje postojanje. Srećom postojao je takozvani periodični otpis kniga, tako da me nisu ni teretili za te knjige. Obećao sam sebi jednoga dana napisaću knjigu i ona će stajati tamo gde nedostaju sve one koje sam nekada uzeo i nisam ih vratio. Ona će biti kao džoker u kartama moći će da zameni bilo koju drugu knjigu.
Kada mi je izdavač, pre nedelju dana, rekao da je ugovorio promociju u gradu moje mladosti, čudno sam se osećao. Umesto očekivane radosti pojavio se strah i zebnja. Pomislio sam pa zar nisam to čitavog života želeo. Zar i samo pisanje nije imalo tu svrhu. Naći se tamo gde je nekada i sve počelo.Tamo gde sam se prvi put upoznao sa tuđim mislima i osećanjima. Tuđim ljubavima i snovima.I zar nisam kao Martin Idn u delu Džeka Londona, inače njegov autobiografskom romanu, želeo da pisanjem nadomestim sve neostvarene ljubavi i učinim ih svojima.
Roman koji treba večeras da predstavim zove se kratko Knjiga. Dugo sam razmišljao o naslovu romana, on treba da izražava suštinu romana. Ali šta napisati kao naslov Moja borba, ne to već ima, ili je drugačiji naslov a naši su ga tako preveli, onog mladog norveškog pisca Karl Uvea Knausgora. Moja borba, ne pa to je i delo Adolfa Hitlera Majn Kampf. Moj, pa zar svi romani nisu autorovi. Divio sam se piscima koji su objašnjavali kako prave strukturu romana dok pišu, zatim izmišljaju i uklapaju likove i stvore delo. Meni je to ličilo na pravljenje Frankeštajna, od ljudskih udova napravljen, on će oživeti i kao u filmu pojesti stvoritelja.
Mnoga dela su proždirala svoje autore. Neka zbog loše napisanih reči, druga zbog iskreno iznetih misli a treća zbog ljubomore i sujete drugih. Neke je Demoklov mač sasekao na početku, druge na kraju a svima visi nad glavom kao upozorenje. Zar nije Ivan Ivanović, jedan od najboljih pisaca ne samo juga Srbije, odakle potiče, već i šire, zbog Crvenog Kralja, baš u ovom gradu, bio progonjen kao svevišnji na golgoti. Ni drugi velikan juga, pesnik Rade Drainac nije se bolje osećao, njegovi Crni dani, započeli su ovde.
Ali vratimo se romanu. Pošto nisam umeo ništa pametno da smislim za naslov romana napisao sam Knjiga, trebalo je da bude radna verzija naslova, ali nije mi ozbiljno delovalo. Postojale su trgovačke, kafanske, dečije knjige i ko zna kakve. Zato sam to preveo na engleski jezik The Book, delovalo je svetski. Pomislio sam neko će kupiti roman zato što misli da ga je napisao neki stranac. Uostalom i ovako je u poslednje vreme sve strano u modi. Doduše i ja sam voleo zapad i njegovu kulturu, ali u nekom drugom i boljem vremenu.
Kada je naslov bio tu trebalo je pisati ali o čemu.
Bližio se početak tribine, sedeo sam na mestu sa koga ću govoriti o svojoj knjizi. Bilo mi je toplo skinuo sam svoj sivi sako, postavljen na laktovima finom kožom, ostao sam u svetloj košulji i kariranom puloveru. Dobio sam kafu i čekao.
Najpre su se pojavili stariji ljudi sedali su u prve redove. Delovali su ozbiljno i pametno. Zatim oni nešto mlađi u sredinu i na kraju najmlađi, verovatno učenici, ili članovi literarnog kluba.
Nisu me prepoznavali, ili su se pravili da me ne znaju, a ni moje ime im ništa nije značilo. Pisao sam pod pseudonimumom. Pa zar većina ne radi tako, ime mi je bilo obično i nosilo je prizvuk folklora, nisam ga želeo. A u ostalom i drugi su mi ga dali. Ako to ime nisam mogao da biram, umetničko je bilo moje.
Sala lokalne biblioteke, koja je sa jedne strane bila ispunjena policama sa knjigama a sa druge strane stolicama, bila je popunjena nešto više od polovine. Promocija je mogla da počne.
Posmatrali su me znatiželjno, ja njih sa još većim interesovanjem.Tražio sam poznata lica i ljude. I mnogi su bili tu, neki su ostali isti , nisu se promenili čak im je i garderoba bila ista, njih sam lako prepoznao. Druge pak veoma teško, trebalo mi je puno vremena. Izgled im se toliko razlikovao da su bili gotovo neprepoznatljivi. Nije bilo ni čudo, prošlo je više od četrdeset godina.
Počeo sam da pričam. Najpre tiho, jedva sam sebe čuo, a zatim sve jače. Nisam želeo da, kao što obično biva na književnim večerima, neko čita odlomke dela, zatim aplauzi, opet odlomci i tako u nedogled. Ko je pročitao znao je o čemu se radi a ko nije neće saznati ni iz par istrgnutih celina.
Želeo sam da prisutnima prenesem radost stvaranja. Da ih podstaknem da i oni počnu da pišu, pa zar nije neko rekao bolja je i najgore napisana knjiga od najbolje nenapisane. Rekao sam im i ja sam želeo da pišem ali nisam znao kako. Kojim stilom i zar neko, izvinjavam se onome ko je to rekao, jer ja pamtim ono što je rečeno a ne koje rekao, jer je to važnije, za razliku od današnjeg vremena kada je obrnuto. Dakle taj je rekao ako razmišljaš o stilu znači da ga nemaš. I nisam ga imao i čekao sam stil. Čekao sam i ideju. I što sam više čekao, teret čekanja, udaljavao me je od pisanja jer sam sada bio sve stariji, a samim tim i ozbiljniji, očekivalo se nešto veliko značajno, a ja to još uvek nisam imao. I jednog dana kada sam shvatio da nikada neću početi ako ne počnem tada. Počeo sam. Ne mogu reći da mi nije bilo bitno, dali je to dobro, dali će se svideti drugima.Ali ja sam bio to ja sam u tom trenutku mogao toliko i toga se ne treba stideti, jer tamo gde je strah i stid nema uspeha. I ne treba svi da pišu kao najbolji svetski pisci, jer da je tako samo bi se oni čitali.Već treba da svako iskaže svoj talenat, znanje i osećanja i to će za početak biti dovoljno.
Moje reči trebale su da ohrabre sve prisutne da im unesu samopouzdanje i da krenu. I u tom času dok sam to sa sve većim žarom govorio sala se ispunila do poslednjeg mesta. Novopridošli su se razlikovali od ostalih, garderobom, frizurama ali i bojom svoga lica. Bili su nekako bledi, gotovo nestvarni meni su i oni delovali poznato. Nisam video odakle su došli, vrata se nisu otvarala a njih je bilo sve više.
Nisam imao mnogo vremena da razmišljam o njima nastavio sam svoju priču. Neka dela budu vaša u njih unesite sebe, svoja osećanja, svoje snove, projekcije i život. Ljude koji vas okružuju i događaje koji su vas doveli dovde gde ste i biće dovoljno. Sve ostalo nije važno, važni ste vi, vaš život i vaše delo.
Na stolu ispred mene nalazio se samo jedan primerak romana, izdavač je pre polaska rekao da drugih nema, da su svi nestali. Gledao sam svoje delo kao što muslimanski vernici gledaju poslednji primerak Kurana, svete knjige, sa strahom da će i njega neko uništiti i da će ostati bez svoje vere, ali i svog života. Zato su oni imali hafize, ljude koji su čitav Kuran znali napamet, i to im je bio jedini zadatak u životu. Jer ako bi se desilo da neko spali sve Kurane, oni bi ih zahvaljujući njihovom znanju opet stavili na papir. Ja svoju knjigu nisam znao napamet a ne verujem ni da je to znao bilo ko na ovom svetu. Zato je moj strah bio veći.
Knjiga je bila obimna, gotovo nezgrapna. Spolja gledano bila je kao nepravilna kocka. Debljina strana prevazilazila je njenu visinu i širinu. Ličila je na Kapital Marksa i Engelsa, koji se obično štampao u više tomova ali sam ja našao jedan primerak u celini u prestoničkoj biblioteci.Trebalo je da koristim delove iz Kapitala za polaganje predmeta Politička Ekonomija i doneo sam knjigu kući, tokom letnjeg raspusta. Kada je moja majka videla, tako veliku knjigu, pitala me je dali treba cela da se nauči. Slagao sam je da treba, da bih je zadivio, ali efekat je bio suprotan, brigu za takav napor sina iz njenih očiju, nisam mogao da otklonim, ni naknadnim priznanjem istine.
Knjiga je bila tu ispred mene i publike u prostoriji sa desetima hiljada drugih knjiga. I čitav prostor počela je da ispunjava čudna teskoba. Svi su počeli da se komešaju. I umesto da slušaju počeli su da pričaju najpre u sebi, za sebe a onda i da drugi čuju. Ali kako su svi govorili u isto vreme jedni druge kao da nisu čuli. Ali do mene su dopirali sve te njihove reči. Reči su bile upućene meni. Kao da su svi tražili nešto od mene. Nešto što sam im davno oduzeo.
Ljudi su govorili uzeo si nam život, uzeo si nam delove života, uzeo si nam vreme.
Devojka svetle kose je rekla zašto si me prevario, govorio si da me voliš i da sam ti jedina na svetu a sada vidim da ih je bilo puno i da si ih više voleo, vrati mi naše vreme.
Profesorica Francuskog jezika se pitala dali sam ikada naučio taj jezik , koga nikada nisam razumeo. I tražila da joj vratim izgubljeno vreme koje je potrošila učeći me bezuspešno, iako je za to dobijala platu.
Nastavnik Fizičkog , koji se često tukao sa svima pa i policijom, dok ga nisu ubili, samo se smešio i pitao dali sam i dalje nespretan i njemu sam dugovao.
Svi su tražili.
Prisutni u čudnim odelima i lica boje duhova nisu tražili vreme, imali su ga dovoljno, ali su rekli ukrao si nam ideje, stavove i zaključke sve tvoje dileme su naše percepcije i snovi.
Hans Kristijan Andersen optuživao me da sam mu ukrao Ružno pače, kao sinonim za neshvaćene, u svom romanu, i one koji će se transformisati u najlepše nedostižne labudove.
Dostojevski za Zločin i kaznu i moralne sudove dali ubistvo bogate stare zelenašice ima opravdanje pred životom siromašnog studenta.
Platon me je opominjao da se mehanizmi Državnog terora nisu menjali već više od dvadeset vekova.
Makijaveli i njegov Vladalac da cilj i dalje opravdava sredstva.
Servantes da moja borba stvaranja liči na njegovog Don Kihota, samo što ja nisam imao Sančo Pansu, a bila je isto uzaludna.
Niče kroz Zaratustru koji je tako govorio mudrost nihilizma i nad čoveku.
Erazmo Roterdamski je pak za razliku od ostalih Pohvalio ludost kao važan deo svakodnevnog života, dajući joj značaj prave mudrosti.
Hegel da nisam shvatio njegovo poimanje slobode, slobode po njemu najviše ima u zatvorima.
Orvel je promašio godinu ali ne i događaje, nama je vreme stalo nešto posle 1984. godine a Životinjsku farmu odavno smo imali i nažalost pratiće nas do dana današnjeg.Vladaće svinje, psi će kidisati a konji će i dalje vući.
Kucijev junak je Isčekujući varvare, uništio zajednicu i strahom od imaginarnog neprijatelja upravljao masom, dok i mase i on nisu postali varvari.
Kjerkegor je stvarao egzistencijalizam i stavio čoveka i njegove potrebe u centar, gde će se teško zadržati, jer svi će ga pomalo izguravati sa tog mesta.
Od Rože Kajoa učićemo u, Igre i ljudi, pravila igre, dok će nas
Abraham Mol upoznati sa Kičem kao umetnosti sreće.
Oto Vajzinger o Polu i karakteru
Frojd značaju podsvesnog i seksa a
From Umeću ljubavi.
Radomir Konstantinović u Filozofiji palanke opisati fenomen malog mesta i principe funkcionisanja.
Ruso će Duštvenim ugovorom spajati ljude u civilizacijsku zajednicu.
Bernard Rasel ih svojom rasnom teorijom razdvajati.
Darvinovoj Teoriji Evolucije neće biti zadovoljni ni ljudi ni majmuni.
Kropotkin će želeti Anarhiju ali ne, kako mnogi pogrešno interpretiraju anarhiju bez Države, nije on bio ni naivan ni glup, već Anarhiju kao zajednicu sa vrlo malo Države u njoj. Nešto poput današnje Severne Demokratije.
Momo Kapor u Uspomenama jednog crtača suštini likovnog izražavanja.
Meša Selimović će pronaći svoje Derviše, ali i smrt, u svim složenijim likovima vernika a dileme brata o tome dali su za revoluciju, morali da umru i njegovi najmiliji iz romana Krug, u svim mojim nesigurnim razmišljanjima.
Ivo Andrić, neće naći Na Drini čupriju koja na najdivniji naćin spaja predele i ljude ali Prokletih avlija i Karađoza u mojoj knjizi da. Savršenstvo njegovih rećenica neće biti, jer ih kao ni drugi, nisam mogao dostići.
Mihail Bulgakov je preispitivao ljudsku pohlepu i đavolje u čoveku, Hrista ponovo razapinjao na Krst a Majstoru i Margariti podario ljubav ali i ludilo.
Nabokov će ljubav nalaziti tamo gde je neće trebati biti u mladoj nimfi Loliti i zrelom muškarcu.
Selindžer će tražiti svog Lovca u žitu u mom zavičaju. Mladi adolescent će lutajući Njujorkom u potrazi za smislom života ličiti na mlade provincijalce sa juga u prestonici.
Hamlet će ljubav dovoditi do apsurda smrti, tako da će se i mnogi kasnije tragično završene ljubavi nazivati Romeo i Julija, a život do većite dileme biti il ne biti.
Heseov Stepski vuk govoriće o čoveku dvostruke ličnosti, kako sam se često osećao.
Antoan De Sent Egziperi će Malom Princu podariti mudrosti ovoga sveta ali ga i poslati da živi na drugoj planeti, baš kao što će mu se i sam autor pridružiti nestajući svojim avionom nad Sredozemnim morem. Zahvaljujući njemu drugaćije gledamo na zvezde ali i na sebe.
Peto dete, Doris Lesing, oživeće u sebi ono animalno od naših predaka i podsetiti nas na veličinu civilizacijskog iskoraka.
Hemingvejev Starac i njegova borba sa ogromnom ribom na moru, pokazaće nerazumevanje starosti i neumitnog slabljenja svih životnih funkcija.
Semjuel Beket će Čekajući Godoa između nade i ništavila govoriti o praznini i o dolasku nekoga koji će najzad dati smisao našim životima.
U Vladimiru i Estrogenu sve više smo se prepoznavali.
Bukovski kao jedini pisac, napisaće knjigu svojih uzora u literaturi, drugi iz sujete to neće uraditi.
Ja sam to želeo ali nisam imao vremena.To je trebao biti moj drugi roman.
I osim pisaca i svi drugi prisutni, nekadašnji komšije, prijatelji, rođaci i drugovi, svi su videli sebe u mojoj knjizi i želeli da iz nje izađu.
I gle čuda knjiga se sama otvorila i počela su najpre slova, rečenice i misli da lete prema nestvarnim likovima koji su činili gotovo pola publike. Zatim su se listovi odvajali i leteli ka stvarnim posetiocima. Oni su ih uzimali gledali i držali u svojim rukama, kao nešto najmilije. Kao deo stvarnog života, koji su i oni počeli zaboravljati. Kako nešto što im je neko nekada davno uzeo i sada im to vraća.
Knjiga se smanjivala, pred mojim očima, gotovo nestajala.
Svi su polako u samrtnoj tišini napuštali salu.
Neki su izlazili na vrata a drugi jednostavno isčezavali.
Svi su uzeli ono što im je pripadalo. I što sam im svesno ili nesvesno vratio.
I moj put se završavao, krug se zatvarao. Bio sam opet sam.
Vreme kao da nije postojalo. Zašto sam i gde sam išao. Da li je sve bilo uzalud. Da li je sve bilo bežanje od detinjstva, mladosti i života. I gde sam mislio stići, ako sam sav teret svo vreme nosio sa sobom. Ljudi i njihova dela, njihova znanja osećanja i iskustva sve to bilo je preteško za moja pleća.
I neka im, neka uzmu svoje reći, dela, vreme, neka uzmu svoje živote.
Meni ne trebaju.Živeću svoj život, imaću svoje vreme, stvaraću svoja dela.
Ta dela biće u mojoj glavi.
Gubeći svoje listove, knjiga je postajala sve tanja,
izgubila oslonac i pala na sto.
Njen udar o prašnjav sto, kao da me probudio iz sna.
U praznoj biblioteci, ispred mene na stolu, bila je prazna knjiga.
Na njoj je pisalo The Book.
Autor: Bratimir Petrović
Bilješka o autoru:
Bratimir Petrović, Fakultet Političkih nauka u Beogradu. Zastupljen u brojnim časopisima i sajtovima svojom poezijom i prozom. Živi i radi u Kladovu.
Dunjalučar 