David Albahari, pisac i prevodilac, rođen je 1948. godine. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme objavio je 1973. godine, a prvi roman Sudija Dimitrijević 1978. godine. Do sada je objavio dvadesetak knjiga-priča i petnaestak romana, kao i četiri knjige eseja. Za knjigu priča Opis smrti (1982) dobio je Andrićevu nagradu. Knjiga priča Pelerina (1993) nagrađena je nagradama Stanislav Vinaver i Branko Ćopić. Roman Mamac dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman objavljen u Srbiji 1996. godine, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Roman Pijavice nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).
Sneg
Pada sneg. April je i pada sneg. Pahulje su krupne i tope se uz drhtaj, kao da su žive. Neko kaže da je lepota vremena u njegovoj nepredvidljivosti. Misli, naravno, dodaje, na meteorološko vreme, jer ono drugo je predvidljivo da predvidljivije ne može biti. Usledi bujica protesta, rasprava u kojoj svako učestvuje. Oči se šire, obrazi nadimaju, usne ponegde prekriju mehurovima pljuvačke. Stolice zaškripe, đonovi se taru o pod, ruke lepršaju kroz vazduh, čela se mršte. A onda, kada zidni sat izbije šest puta, svi zaćute. Sneg i dalje pada.
Tišina
Prvo se čuje tišina. Posle uvo počne da razabira detalje: pucketanje, bruj, tihi huk, zvon. I bilo se oglašava, potmulo, onako kako se krv obrušava. Škripne pod. Kvrcne greda. Zazveči prozorsko staklo. Pomeranje prsta je eksplozija od koje zabole bubne opne. Onda se sve primiri. Potom se kap otkine sa slavine i tresne na dno sudopere. Metal odjekne bolno, kao starac. Usne se razdvoje uz prasak. Trepavice šušnu. Vazduh zacvili u nozdrvama. Ništa više ne može da primiri srce, ponajmanje ruka koja se spušta na grudi i steže ih sve dok prsti ne pobele.
Valzer
Robert Valzer kaže da razgovor umara, kažem. Nikada me nijedan razgovor nije umorio, kaže moja žena, i ponavlja: Nikada. Vrednost reči, čitam, određivanje njihovog dejstva, pre će zaboraviti onaj koji govori negoli ćutljivi. Hočeš da kažeš, naglo se uspravlja moja žena, da ja, kada govorim, samo trošim reči? Nije to moj stav, odgovaram, nego Valzerov, ništa ja nisam rekao. Kada ti govoriš, nastavlja moja žena, onda su tvoje reči medene kao ta tišina, a kada ja govorim, to je klepet krila u praznini, tako to ispada, zar ne? Predivna je duhovna sloboda usamljenog, kažem, to je ponovo Valzer. Dobro, uzvraća moja žena, neka ti onda Valzer spremi samotnu večeru. Kasnije, u kuhinji, dok jedem hleb namazan tankim slojem margarina, počinjem da razumevam težinu usamljeničkog iskušenja.
Dunjalučar 