Erich Fromm: Da li je ljubav umijeće?

Erich Fromm: Da li je ljubav umijeće?

Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud, ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi” ako lmamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu. Nije da ljudi ljubav smatraju nevažnom. Oni su gladni ljubavi; ipak, iako gledaju bezbroj filmova o srećni i nesrećnim ljubavnim pričama, slušaju stotine bezvrednih ljubavnih pesama, jedva da će iko pomisliti da bi o ljubavi trebalo nešto da se nauči. Ovaj čudesan stav se zasniva na nekoliko pretpostavki koje, ili svaka za sebe ili pojedinačno, nastoje da ga podrže. Većina ljudi problem ljubavi shvata kao problem kako biti voljen, a ne kao problem voljenja, tj. sposobnosti da se voli. Njihov je problem, zato, kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi. Da bi ostvarili taj cilj oni se kreću raznim putevima. Jedan, koji naročito koriste muškarci, je da se bude uspešan, moćan bogat koliko im to dopušta granica njihovog društvenog položaja. Drugi, karkterističan za žene, je da sebe učine privlačnom negovanjem tela, izborom odeće itd.

Ostali načini postizanja privlačnosti, koje podjednako koriste muškarci i žene, sastoje se u usvajanju finih manira, razvijanju zanimljive konverzacije, skromnosti, dobronamernosti, spremnosti da se pomogne. Mnogi od načina pomoću kojih čovek sebe čini dostojnim ljubavi su isti kao oni koje koristi u postizanju uspeha, „zadobiti prijatelje i uticajne ljude”. U stvari, ono što većina ljudi naše kulture podrazumeva pod; „biti dostojan ljubavi” — u suštini je mešavina onog „biti popularan” i „imati seksepila”. Druga pretpostavka na kojoj se zasniva stav da nema ničeg što bi trebalo naučiti o ljubavi je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem moći. Ljudi misle da je voleti lako, ali da je teško naći pravi objekt ljubavi ili pravu osobu koja bi nas volela. Za ovaj stav postoji nekoliko razloga koji se temelje na razvoju modernog društva. Jedan od razloga je velika promena, koja se dogodila u 20. veku, u pogledu izbora „ljubavnog objekta”.

U viktorijanskoj eri, slično mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav, uglavnom, nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo da dovede do braka. Naprotiv, brak su ugovarale, ili zainteresovane porodice, ili provodadžija, ili je ugovaran bez takvih posrednika; on je sklapan na osnovu društvenih obzira, a za ljubav se pretpostavljalo da će se razviti pošto se brak već sklopi. U poslednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala skoro univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama mada nisu iščezli obziri konvencionalne prirode, ljudi uglavnom traže „romantičnu ljubav”, lični doživljaj ljubavi koji zatim treba da ih dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno da doprinese značaju objekta nasuprot značaju funkcije. Sa ovim faktorom je u bliskoj vezi i druga crta, karakteristična za savremenu kulturu. Naša celokupna kultura se zasniva na žudnji za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmene. Sreća modernog čoveka je u ushićenju koje ga obuzima pred izlozima i u kupovanju svega što sebi može da priušti, za gotovinu ili na kredit. On (ili ona) ljude posmatra na sličan način.

Privlačna devojka za muškarca, pnvlačan muškarac za ženu, dobitak su za kojim tragaju. „Privlačan” obično označava lepo upakovane osobine koje su popularne i tražene na tržištu ličnosti. Ono što osobu čini privlačnom, kako fizički, tako i psihički, zavisi od mode vremena. Dvadesetih godma, bila je privlačna devojka koja pije i puši, izazovna i neobuzdana: danas, moda zahteva povučenost i veću privrženost domu. Pri kraju devetnaestog i početkom ovog veka muškarac je morao da bude agresivan i ambiciozan: danas, da bi bio privlačno „upakovan” mora da bude društven i tolerantan. U svakom slučaju, čovek se zaljubljuje u takvog partnera čija je ponuda osobina unutar dometa sopstvenih mogućnosti za razmenu. Spreman sam za pogađanje; objekat mora da bude poželjan sa stanovišta svoje društvene vrednosti i istovremeno, treba da me želi, uzimajući u obzir moje vidljive i skrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kada osete da su na tržištu pronašle najbolji raspoloživi objekt uzimajući u obzir ograničenosti sopstvenih razmenskih vrednosti. Kao i pri kupovini nekretnina, skrivene mogućnosti koje mogu da se razviju igraju često značajnu ulogu u ovom pogađanju.

Ne treba zato da nas iznenađuje što u kulturi u kojoj preovlađuje tržišna orijentacija i u kojoj je materijalni uspeh istaknuta vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede isti obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i rada. Treća greška koja navodi na pretpostavku da nema ničeg što bi trebalo da se nauči o ljubavi, je posledica toga što se početna „zaljubljenost” braka sa trajnim stanjem ljubavi ili, bolje rečeno, istrajavanjem u ljubavi. Ako dvoje ljudi, koji su bili stranci, kao što smo i svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osete bliskost, osete da su jedno, taj trenutak sjedinjenja je jedan od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Ono je još divnije i čudesnije za osobe koje su bile usamljene, izolovane, nevoljene. To čudo iznenadne intimnosti je često olakšano ako je podstaknuto ili udruženo sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem. Međutim, ova vrsta ljubavi, po svojoj prirodi, nije trajna. Dve se osobe dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi svoj čudesni karakter, dok njihove suprotnosti, njihova razočaranja, njihova uzajamna dosada ne ubiju i ono što je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku, oni sve to ne znaju: u stvari, za njih je intenzitet zanesenosti, ono „ludovanje” jednog za drugim, dokaz jačine njihove ljubavi; a zapravo, to možda samo svedoči o stepenu njihove prethodne usamljenosti. Ovaj stav — da ništa nije lakše nego voleti — uprkos silnim dokazima o suprotnom, ostaje preovlađujuće shvatanje o ljubavi. Nema skoro nijedne delatnosti, nijednog poduhvata koji, kao ljubav, započinju sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak se po pravilu završavaju neuspehom. Da je ovo slučaj sa bilo kojom drugom delatnošću, ljudi bi bili zainteresovani da saznaju razloge neuspeha i da nauče kako bi to moglo bolje da se radi — ili bi odustali od takve delatnosti. Pošto je u slučaju ljubavi ovo poslednje nemoguće, izgleda da postoji samo jedan pravi način da se prevaziđe neuspeh u ljubavi — da se ispitaju razlozi ovog neuspeha i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.

Prvi korak koji treba da preduzmemo je da steknemo svest o tome da je ljubav umeće, baš kao što je to i život; ako želimo da naučimo kako da volimo, moramo da postupamo isto kao kada želima da naučimo neko drugo umeće, recimo muziku, slikarstvo, stolarstvo, ili umeće medicine lli inženjerstvo. Koji su nužni koraci u učenju bilo kog umeća? Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi, savlađivanje teorije; drugi, savlađivanje prakse. Ako želim da naučim umeće medicme, prvo moram da saznam činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima. Kada steknem sve to teonjsko znanje, još nipošto nisam merodavan u umeću medicine. Majstor u tom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom — mojoj intuiciji, suštmi majstorstva bilo kog umeća. Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću — ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga.

Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo — ali i za ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast — skoro svu svoju energiju koristimo da naučimo kako da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi. Zar može da se smatra vrednim truda samo ono pomoću čega se može steći novac lli ugled, a da se na ljubav, koja „samo” unapređuje dušu, ali je beskorisna u modernom smislu, gleda kao na luksuz na koji nemamo prava da trošimo mnogo energije? Kako bilo da bilo, u raspravi koja sledi, umeće ljubavi će biti obrađeno u smislu gore navedene podele: prvo ću razmotriti teoriju ljubavi — i to će obuhvatiti veći deo knjige; a zatim ću da razmatram praksu ljubavi — tek onoliko koliko se može reći o praksi na ovom, kao i na bilo kom drugom području.

Prevela sa engleskog jezika – Milanka Radić