Yukio Mishima: Zlatni paviljon

Yukio Mishima, 1925. – 1970.

Yukio Mishima: Zlatni paviljon

Mišima Jukio (1925—1970) spada među najtalentovanije i najznačajnije japanske pisce posle rata. Bio je predložen i za dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Rođen u Tokiju, istakao se kao odličan student prava na Tokijskom carskom univerzitetu, ali se od rane mladosti posvetio književnosti. U početku je pripadao takozvanoj »posleratnoj grupi« japanskih književnika, isticao se kao predstavnik buntovne, intelektualne omladine, koja se suprotstavlja tradiciji, ali još ne nalazi nove duhovne vrednosti i živi, tako reći, izgubljena u posleratnom psihičkom vakuumu. Mišima se, međutim, ubrzo odvaja od grupe i nalazi svoj individualni, originalni put, razvijajući se u jednog od izvrsnih stilista i neobično plodnog pisca. U svojoj trideset drugoj godini, u vreme štampanja romana Zlatni paviljon (1956), on već ima iza sebe pedesetak knjiga, od kojih su najpoznatije: Šum talasa, Ispovest maske i Pet modernih No darama.

Sva tri dela su prevedena na evropske jezike (prevod romana Šum talasa pojavio se i u nas), kao i mnoga njegova docnija dela, od kojih su na srpskohrvatskom jeziku najpoznatiji prevodi Posle banketa i Mornar koji je izneverio more. Mišima se, dakle, proslavio ne samo u Japanu već i širom sveta kao izvanredan poznavalac i japanske tradicije i zapadnjačke kulture, koji u svojim delima uspešno spaja oba ova uticaja.



Ipak, u suštini ostaje više naklonjen japanskim vrednostima, ističući se kao izvrstan tumač japanskog mentaliteta i japanskog života. Konačno, odabrao je sepuku ili harakiri, kako glasi popularni termin na Zapadu, da bi završio svoj život, odnosno izvršio je samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski način, uz ustaljeni propratni ceremonijal, zahtevajući da se njegova odsečena glava preda japanskom caru. Taj događaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, ali je, na žalost, prekinuo stvaralački put jednog od najplodnijih japanskih pisaca današnjice. Roman Zlatni paviljon, jedno od najznačajnijih Mišiminih dela, osvojio je važnu nagradu za književnost u Japanu, a docnije je uspešno dramatizovan. Zasnovan na stvarnom događaju iz 1950, roman prikazuje složeno patološko ponašanje i konačan zločin iz očaja, koji je izvršio jedan mladić, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenički poziv u hramu u Kjotu. Na užas i žalost svih patriotski raspoloženih Japanaca i ljubitelja umetnosti, u julu 1950. dvadeset jednogodišnji mladi pripravnik za sveštenika, Hajaši Šoken (u romanu Mizogući), student Odseka za kineski jezik na Otanskom univerzitetu, namerno je spalio zenistički hram Zlatni paviljon u Kjotu. Taj hram, remekdelo budističke arhitekture vrtova, bio je stariji od pet stotina godina. Podigao ga je veliki šogun, Ašikaga Jošimicu (1358 —1408), vojskovođa, esteta i verni poklonik zenističkog kulta, u kome je nalazio duhovni mir posle burnih i napornih ratnih pohoda. Uz muziku i poeziju, on se u hramu odmarao od opšteg nemira u srednjovekovnom Japanu. Ovaj istorijski spomenik, i budističko svetilište, bio je toliko cenjen da je stekao status japanskog nacionalnog blaga. Novinski izveštaji sa suđenja o ovom slučaju zabeležili su kako je taj mladi manastirski đak — ružnog lica i od detinjstva opterećen mucanjem — patio, opsednut zavišću zbog lepote Zlatnog paviljona. Ispoljavajući tipično neurotično ponašanje, kao što su krađa, kockanje, izostajanje sa predavanja, posećivanje javnih kuća, konačno je odlučio da umre spektakularnom smrću, odnosno da zapali Zlatni paviljon i završi zajedno s njim u plamenu. Međutim, kad je stvarno uspeo da zapali taj sveti hram, izgubio je hrabrost i, pobegavši iz zapaljenog zdanja na jedno brdo blizu Kjota, pokušao je da tamo izvrši samoubistvo. Ne uspevši ni u tome, predao se vlastima.

Na suđenju je rekao: »Mrzim sebe, svoju zloću, rugobu, svoje mucanje.« Ipak je dodao da se ni najmanje ne kaje što je zapalio Zlatni paviljon. U jednom od novinskih izveštaja sa suđenja navedeno je, kao objašnjenje njegovog ponašanja, da je zbog svoje »mržnje i prezira prema sebi mrzeo sve što je lepo. Nije mogao da obuzda jaku želju za uništavanjem i vređanjem svega što je lepo«. Dijagnoza psihijatra, pozvanog da analizuje slučaj i pregleda ovoga mladića, glasila je: »psihopata šizoidnog tipa«. Na ovom stvarnom događaju Mišima je izgradio svoj zanimljivi roman. Međutim, njegov postupak u romanu nije naturalistički, zasnovan na objektivnoj analizi stvarnih činjenica, već više romantički i simbolistički. Iako je pisac iskoristio pojedinosti iz novinskih izveštaja o bolesnoj i očajničkoj životnoj istoriji stvarnog krivca, koja se najzad završila namernim podmetanjem požara, on ih je upotrebio samo kao kostur na kojem će izgraditi uzbudljivu i napetu priču o mladiću opsednutom lepotom koju sam ne može da dostigne. U romanu je izvanredno prikazano kako ta bolesna mašta mladića vodi, polako ali sigurno, do samouništenja očajničkog čina podmetanja požara. Pošto je scena na kojoj se odigrava ova priča zenistički hram i pošto se u romanu često pominju zenističke vežbe, budistička predavanja, svakodnevni ritual u zenističkoj sredini, a posebno različite upotrebe i zloupotrebe čuvenih zenističkih koana — zagonetnih razgovora čije rešenje dovodi do ličnog prosvećenja — roman Zlatni paviljon postavlja nekoliko ključnih pitanja o suštinskom cilju romanopisca.

Naime, postavlja se pitanje da li je spaljivanje drevnog zenističkog hrama simboličan čin koji nagoveštava revolt novog pokolenja, mladih Japanaca, protiv zen-budističkog stava prema životu. Kao što je poznato, zen je vekovima uticao na čitav spektar nacionalnog ponašanja i kulture, od društvene etikecije do veštine mačevanja i drugih sportova kao što su džudo, karate, aikido itd., od raznih tehnika u pozorišnoj umetnosti do umetnosti aranžiranja cveća ikebane, od uređenja i strukture vrtova do streličarstva, od formalističkog rituala čajne ceremonije do književnih stilova i konvencija — ponajviše stilizovanih, konciznih, evokativnih formi japanske poezije, odnosno žanrova tanka ili vaka i haiku. Ili ovaj roman treba shvatiti, u nešto opštijem smislu, kao izraz posleratnog društvenog previranja, čak i nihilizma mladih Japanaca, što je sve posledica poraza u ratu i posleratne okupacije? Ili ga, najzad, treba tumačiti u jednostavnijem, psihološkom smislu, odnosno samo kao podrobnu, dramatičnu studiju patološke ličnosti? U svakom slučaju, odgovore na ova pitanja. mora dati svaki pojedinačni čitalac, zavisno od toga koliko poznaje Japan i japanski način života. Međutim, ne može se zanemariti činjenica da je Zlatni paviljon, na čijoj se »opsesivnoj moći« i konačnom uništenju zasniva ceo roman, kultni budistički spomenik koji predstavlja religiozni simbol. Značajno je i to što Mišima u romanu povremeno izlaže zenističku dijalektiku, prikazujući njenu dobronamernu upotrebu, kao i zloupotrebu. , Stoga se neizbežno nameće zaključak da Mišima, u neku ruku, izlaže zenističku tradiciju izvesnoj kritici, ili bar želi da je osvetli i sa stanovišta savremenog Japanca. I junak romana, Mizogući, kaže o zenu da je bio drukčiji »u ranijim vremenima kada još nije postao konvencionalan i kada je duhovno buđenje pojedinca cenjeno iznad svega…«

U tom smislu, roman Zlatni paviljon je veoma interesantan za čitaoce na Zapadu, gde se zen često tumači površno ili idealizovano, jer nam on otkriva i drugu stranu zenističke filozofije; naime, prateći svakodnevne pojedinosti života u zenističkom hramu, upoznajući se intimnije sa različitim likovima poklonika zenističkog kulta, čitalac uvida da ni taj kult ne vodi neminovno ka uzvišenom životu, već da i zen, kao i sve druge religije i različiti »izmi«, zavisi od toga kako ga pojedinac shvata i praktično primenjuje u svom životu. Ipak, autor Zlatnog paviljona ne ostavlja utisak da on u bilo kojem smislu želi da oštricu svoje kritike uperi protiv zen budizma. Mišima je uglavnom zainteresovan da maštovito dočara opsesiju psihotičnog manastirskog daka i da potanko prikaže proces koji je doveo do njegovog konačnog očajničkog, rušilačkog čina. Naglasak je, dakle, na pojedincu, a ne na apstraktnom raspravljanju o tome kako na pojedinca utiču kult, religija, filozofija ili način života. Čak su i sociološki faktori podređeni patologiji mladog junaka. Mišima, dakle, odbija da pojednostavi analizu svog junaka samo genetskim, sociološkim, fiziološkim i psihološkim faktorima, već njima dodaje i složene uticaje kulturne baštine i prošlosti, kao i tajanstvene sudbinske veze svakog pojedinačnog života.

Kad je reč o uticaju ratne i posleratne psihoze, zanimljivo je da je junak romana uveren da će Amerikanci zapaljivim bombama uništiti hram, čiji starešina treba da postane on, kako su se nadali njegov pokojni otac i njegova preosetljiva, siromašna majka. Ta pomisao služi mu kao ispusni ventil. On se privremeno oslobađa paralizujuće lepote zlatnog svetilišta koja ga je opsedala još iz detinjstva. Oslobađa se hrama čiji mu se lik uvek nameće i sprečava ga da vodi život normalnog čoveka, koči ga u prijateljstvu, u seksu i uopšte u odnosu prema ženi, čak i u najobičnijim poslovima svakodnevnog života. Najzad mu se čini da on i ta prelepa građevina, koju on identifikuje sa celokupnom lepotom ovoga. sveta, imaju nešto zajedničko: izloženi su istoj opasnosti, dele istu moguću sudbinu: »Bio sam ohrabren činjenicom da Zlatni paviljon i ja podležemo zajedničkoj opasnosti na ovom svetu. U toj opasnosti bio sam pronašao posrednika koji može da me poveže sa lepotom. Činilo mi se da je premošćen jaz između mene i svega onog što kao da me je dotad nipodaštavalo, i nekako držalo na odstojanju. » Bio sam gotovo van sebe pri pomisli: da bi požar koji bi mene uništio verovatno uništio i Zlatni paviljon. Pod istom anatemom, osuđeni na istu propast u požaru, Zlatni paviljon i ja smo sada živeli u svetu istih dimenzija. Kao i moje slabašno, ružno telo, i telo Zlatnog paviljona, ma koliko bilo čvrsto, sastojalo se od lako zapaljivog ugljenika. Na tu pomisao ponekad mi se činilo da bih mogao pobeći, poneti Zlatni paviljon skriven u svojoj puti, u svom telu — poput lopova koji je u bekstvu progutao dragi kamen.« Ali nije bilo suđeno da se glavni junak na taj način »oslobodi« opsesivne moći Zlatnog paviljona. Rat se završio, a Zlatni paviljon nije bio uništen.

O završetku rata junak romana kaže: »Poraz Japana u ratu bio je za mene iskustvo neuporedivog očaja. Još i sad mi pred očima iskrsava ona plamena sunčeva svetlost na dan kapitulacije, 15. avgusta. Ljudi su govorili da su sve vrednosti porušene; ali u meni se, naprotiv, probudila večnost, ona je oživela, i zahtevala svoja prava. Večnost koja mi je govorila da će Zlatni paviljon ostati zauvek. Ta večnost je sišla s neba, prilepila nam se uz obraze, ruke, stomake, i najzad nas pokopala. Kakva je to prokleta stvar bila!… Da, u zrikanju zrikavaca, koje je odzvanjalo po okolnim brdima, mogao sam da čujem večnost, koja mi je stajala nad glavom poput kletve, koja me je zatvorila u zlatni kavez.« Docnije u romanu Mizogući kaže: »Moram objasniti šta je, u stvari, za mene značio poraz u ratu. On za mene nije značio oslobođenje. Ne, ni u kom slučaju to nije bilo oslobođenje. U stvari, sve se svodilo na povratak svega nepromenljivog i večnog u budističkim ustaljenim pravilima, koja su prožimala naš svakodnevni život.


Februar, 1982. Dejan Razić