Thomas Mann: Put groblja

Thomas Mann: Put groblja

Grobljanska staza vodila je sve pored druma, od svog cilja, do groblja. S druge strane puta ležale su s početka kuće, nova predgradska naselja, na kojima se delom još radilo, a onda su nastajala polja. Sam drum bio je oivičen drvećem, čvorugavim bukvama, već dosta starim, i samo jednom polovinom popločan, drugom ne. Ali grobljanska staza bila je posuta šljunkom, što joj je davalo izgled prijatne pešačke staze. Uzan suvi jarak, pun trave i poljskog cveća, delio je stazu od druma. Bilo je proleće, skoro već leto. Svet se osmehivao. Božje plavo nebo bilo je puno malih, okruglih, gustih oblačića, a po njima kao sneg bele grumuljice smešna izgleda. U bukvama su cvrkutale ptice, a sa polja je pirkao blag povetarac. Jedna kola, dolazeći iz obližnjeg sela, lagano su išla prema gradu. Kretala su se delom po popločanoj, delom po nepopločanoj strani druma.

Kočijašu su visile noge sa obe strane rude i zviždao je dozlaboga loše, dok je u dnu kola sedelo jedno žuto kučence, okrenuvši mu leđa, i preko svoje šiljate njuškice posmatralo put iza sebe, neizrecivo ozbiljna i pribrana izraza. Bilo je to izvanredno psetance, zlata vredno, neobično zabavna izgleda; ali ono, na žalost, ne spada u priču, pa ga moramo ostaviti. Jedan vod vojnika prolazio je putem. Dolazili su iz obližnje kasarne, marširali u svom vonju i pevali. Druga jedna kola, dolazeći iz grada, lagano su se kretala prema selu. Kočijaš je dremao, a na kolima nije bilo psetanceta, pa ta kola nisu bila nimalo zanimljiva. Putem su išla i dva zanatlijska momka, jedan grbav, drugi džinovskog stasa. Išli su bosi, noseći cipele na leđima; doviknuše pospanom kočijašu nešto veselo i nastaviše dalje. Saobraćaj je bio umeren i tekao je bez smetnji i nezgoda.

Putem za groblje išao je samo jedan čovek; išao je lagano, pognute glave, oslanjajući se na crn štap. Taj čovek se zvao Pipzam, Lobgot Pipzam, baš tako. Kazujemo izrikom celo njegovo ime, jer se kasnije neobično čudno ponašao. Bio je odeven u crno, jer je pošao da obiđe grobove svojih dragih. Nosio je hrapav, izvijen cilindar, od starosti već usijani gerok, pantalone suviše uzane i suviše kratke, i crne glase-rukavice, svuda iskecane. Njegov vrat, dug i suv vrat, sa velikom jabučicom, uzdizao se iz tvrde, već pohabane kragne, štaviše ta tvrda kragna bila je na ivicama već malo iskrzana. A kad bi čovek podigao glavu, što je ponekad činio da bi video koliko još ima do groblja, ugledali bismo jedno čudno lice, svakako lice koje se brzo ne zaboravlja. Bilo je potpuno izbrijano i bledo. Između upalih obraza strčao je nabubrelo debeli nos, koji je sijao, preterano, neprirodno crven, a nadasve bio pun kvržica, nezdravih izraslina koje su mu davale nepravilan i fantastičan izgled. Taj nos, čija je užarenost oštro odudarala od tamnobledog lica, imao je nešto nestvarno i pitoreskno, izgledao je kao nakalemljen, kao nos sa maske, kao neka tužna šala. Ali nije bilo tako…

Njegova usta, široka, opuštenih krajeva, bila su čvrsto stisnuta, a kad bi pogledao, podigao bi svoje crne obrve, prošarane belim dlačicama, do pod sam obod šešira, pa se jasno moglo videti kako su zapaljene i jadno upale njegove oči. Ukratko, bilo je to lice kome se trajno nije mogla uskratiti živa naklonost. Pojava Lobgota Pipzama nije imala ničeg veselog, ona se loše slagala sa ovim ljupkim prepodnevom, pa i za onoga koji hoće da poseti grobove svojih dragih bila je suviše sumorna. Ali kad bismo zagledali u njegovu dušu, moralo bi se priznati da je za to bilo dovoljno razloga. Bio je malo potišten, zar ne?- teško je objasniti ovo tako veselim ljudima kao što ste vi- malo nesrećan, zar ne? malo izmučen. Ah, da govorimo istinu, on je bio sve to, samo ne malo, bio je sve to u velikoj meri, bio je bez preterivanja pravi jadnik. Prvo, pio je. No o tome će još biti govora.

Zatim, bio je udovac, usamljen, napušten od sviju; nije imao nijednog voljenog stvora na zemlji. Njegova žena, rođena Lebcelt, umrla je pre pola godine na porođaju, rodivši mu jedno dete, bilo je to treće dete, i to mrtvo. I druga dva deteta bila su umrla, jedno od difterije, a drugo prosto ni od čega, možda od toga što je uopšte bilo slabo. No to nije bilo sve, uskoro potom izgubio je i mesto, sramno su ga izbacili iz službe, a to je bilo u vezi sa onom strašću koja je bila jača od Pipzama. Ranije, on se njoj mogao donekle odupreti, iako joj je povremeno bio neumereno potčinjen. Ali otkako mu je smrt otela ženu i decu, kad je ostao bez oslonca i podrške, lišen svih ljudskih veza, sam u svetu, porok je ovladao njim i slomio je postepeno njegov duševni otpor. Služio je kao činovnik jednog osiguravajućeg društva, bio neka vrsta višeg prepisivača, sa devedeset maraka mesečno. U jednom trenutku neuračunljivosti počinio je grube greške, i posle ponovljenih opomena najzad bio otpušten kao trajno nepouzdan. Jasno je da sve to nije moglo moralno uzdići Pipzama, da je on, naprotiv, potpuno propao. Jer treba da znate da nesreća ubija ljudsko dostojanstvo- uvek je dobro biti malo obavešten o ovim stvarima. To su čudne i užasne pojave. Ništa ne pomaže što čovek sebe ubeđuje da je nedužan; u večini slučajeva on će sebe zbog svoje nesreće prezirati. Ali samoprezir i porok stoje u strašnoj uzajamnoj vezi, oni hrane jedno drugo, oni se uzajamno pomažu da je to strahota.

Tako je bilo sa Pipzamom. Pio je zato što nije imao poštovanja prema sebi, a poštovao je sebe sve manje, jer je stalno propadanje svih njegovih dobrih namera razjedalo poverenje koje je mogao imati u sebe. Kod kuće je obično u ormanu držao bocu sa otrovno žutom tečnošću, zlokobnom tečnošću, koju je iz opreznosti bolje ne imenovati. Događalo se da je Lobgot Pipzam pred tim ormanom bukvalno klečao grizući se za jezik, a ipak bi na kraju popustio… Nerado vam pričam o ovim stvarima, ali su one ipak za pouku. Sad je išao putem ka groblju, zamahujući svojim crnim štapom. Blag povetarac milovao je i njegov nos, ali ga on nije osećao. Visoko uzdignutih obrva, ukočeno je zurio u svet prazna i sumorna pogleda- jadan i izgubljen čovek. Najednom ču iza sebe neki šum i načulji uši: blago šuštanje približavalo se iz daljine velikom brzinom. On se okrete i zastade…

Bio je to jedan velosiped čije su gume šuštale po ovlaš šljunkom posutom tlu; pristizao je punom brzinom, a zatim usporio, pošto je Pipzam stajao nasred puta. Mlad jedan čovek sedeo je na sedlu, sasvim mlad bezbrižan turist. Ah, bože moj, njemu nije bilo nimalo stalo da ga ubrajaju u velike i moćne ovog sveta. Vozio je bicikl srednjeg kvaliteta, svejedno koje marke, točak od nekih dve stotine maraka, sudeći odoka. I na njemu je krenuo malo u polje, pritiskujući sjajne pedale čilo jurio iz grada u široku božju prirodu- ura! Nosio je šarenu košulju i preko nje siv kaput, sportske gamašne i najbezobrazniju kapu na svetu- prosto sprdnju od kapice, mrko kariranu, sa dugmetom na vrhu. Ispod kape izvirivala mu je zamršena gusta ćuba plave kose, koja se uzdizala iznad čela.

Oči su mu bile varničavo plave. Dolazio je kao život i zvonio je, ali Pipzam se ni za dlaku ne skloni s puta. Stajao je mirno i posmatrao Život nepokretna lica. Život baci na njega srdit pogled i prođe ga lagano, posle čega i Pipzam nastavi da hoda. Ali kad je biciklist bio pred njim, reče lagano i naglašavajući reči: „Broj devet hiljada sedam stotina sedam“. Zatim stište usne, gledajući netremice u zemlju, osećajući da ga Život zabezeknuto posmatra. Beše se okrenuo, držeći se jednom rukom za sedlo iza sebe i vozeći sasvim lagano. „Kako?” zapita… „Broj devet hiljada sedam stotina sedam”, ponovi Pipzam. „Ništa. Prijaviću vas“. „Prijavićete me?” upita Život, okrenuvši se još više i usporavajući i dalje, tako da je morao naporno da održava ravnotežu okrećući upravljač tamo-amo. „Svakako”, odgovori Pipzam na razdaljini od pet-šest koračaji. „A zašto?” upita Život i skide se sa bicikla. Stajao je i izgledao vrlo začuđen. „Dobro znate i sami zašto“. „Ne, ne znam“. „Svakako znate“. „Ali ne znam”, reče Život, „i to me ni najmanje ne interesuje“ Zatim podesi svoj bicikl da bi ga uzjahao. Jezik mu zbilja nije bio vezan. „Prijaviću vas što vozite ovuda, ne po drumu, već po grobljanskoj stazi”, reče Pipzam. „Ali, dragi gospodine”, reče Život osmehnuvši se ljutito i nestrpljivo, okrete se ponovo i zaustavi se… „Pa vidite ovde tragove bicikla duž celog puta, … svi voze ovuda“. „To me se ne tiče”, odgovori Pipzam. „Prijaviću vas“. „Pa dobro, učinite što vam je volja”, uzviknu Život i pope se na točak. Opet je uskočio na bicikl, nije se osramotio penjući se, odbacio se samo jednom nogom i seo sigurno u sedlo, i zapeo da opet dostigne tempo koji odgovara njegovom temperamentu. „Ako nastavite da vozite ovuda, na putu za groblje, sigurno ću vas prijaviti”, reče Pipzam povišenim i drhtavim glasom. Ali Život nije nimalo obraćao pažnju na to, udaljavajući se sve većom brzinom.

Da ste u ovom trenutku videli Pipzamovo lice, silno biste se uplašili. Tako je jako stegao usne da su mu se obrazi, pa čak i užaren nos, sasvim iskrivili, a pod neprirodno visoko uzdignutim obrvama oči su mu, unezverena izraza, pratile bicikl koji se udaljavao. Najednom pojuri, pređe u trku kratak razmak do bicikla i zgrabi torbicu pod sedlom, obema se rukama uhvati za nju, prosto se o nju obesi, uvek skoro neljudski stisnutih usana, pa nem i divlja pogleda iz sve snage poče trzati točak koji je balansirajući krivudao levodesno. Ko bi ga video ne bi znao da li je iz pakosti nameravao da mladića spreči da dalje vozi, ili je želeo da ga točak povuče, da skoči pozadi i sa mladićem se malo provoza u ritmu munjevitih pedala, kroz široku božju prirodu, ura! Bicikl se nije mogao duže vreme odupirati tom očajničkom teretu; zaustavi se, naže i pade.

Na to Život postade grub, on se dočekao na jednu nogu, izmahnuo desnom rukom i tako udario Pipzama u prsa da je ovaj povodeći se uzmaknuo nekoliko koraka. Pa mu reče sa sve više pretnje u glasu: „Pa vi ste pijani, čoveče! Ako se samo još jednom usudite da me zadržite, bezumniče, zdrobiću vas na komade, razumete li? Polomiću vam sve kosti, neka vam bude jasno!” Posle toga okrete leđa gospodinu Pipzamu, gnevnim pokretom nabi kapicu na glavu, i opet skoči na točak. Ne, njemu zbilja jezik nije bio oduzet. Ni ovoga puta nije ga izneverilo uskakanje. Samo jednom pritisnu pedalu, sigurno sede u sedlo i odmah ovlada točkom. Pipzam vide kako mu se leđa sve brže udaljavaju. Stajao je, dahtao i ukočeno gledao za Životom- a ovaj ne pade, ništa mu se ne dogodi, nijedna guma ne puče, nijedan kamen ne beše na putu, vozio je dalje gipko se njihajući. Tada Pipzam poče da viče i psuje- bilo je to pre urlanje nego ljudski glas. „Stojte, ne dalje!” vikao je. „Ne smete. Vozite drumom, a ne grobljanskom stazom, čujete li…

Skidajte se, skidajte se odmah! O, o, prijaviću vas, tužiću vas! Ah, gospode bože, da hoćeš samo da padneš, da se srušiš, ti nitkove jedan, izgazio bih te, cipelama ti gazio po licu, ti, prokleti derane…“ Bio je to neviđen prizor. Razbesneli čovek na putu za groblje, čovek koji urla nabreklih žila, koji od besa sve poskakuje, mlatarajući rukama i nogama, i ne ume da se zaustavi. Bicikl se više nije ni video, a Pipzam je i dalje besneo na istom mestu. „Zaustavite ga, zaustavite ga! Vozi grobljanskom stazom! Oborite ga s točka, prokletog zvekana! Ah, da te uhvatim, odrao bih te, ti, pseto jedno, glupače, vetrogonjo, ludo, razmetljivi gizdavče… Skidaj se! Skidaj se smesta! Zar nema nikog da tog žutokljunca baci u prašinu! Vozi se čovek, a! Grobljanskim putem, a! Ti, nitkove jedan, drski derane, prokleto pseto. Plave oči, a? I šta još?… Dabogda ti ih đavo iskopao, gizdavi praznoglavče, praznoglavče…“ Zatim je Pipzam prešao na izraze koji se ne mogu ponoviti, zapenušao, i slomljena glasa psovao je najsramnije, dok mu se telo u jarosti sve više treslo. Neka deca, prolazeći drumom sa korpom i jednim čupavim psom, preskočiše jarak i okružiše razbesnelog čoveka, gledajući radoznalo u njegovo izobličeno lice. Neki ljudi koji su radili na obližnjim zgradama ili upravo počeli svoj podnevni odmor obratiše pažnju takođe, pa nekoliko radnika i radnica dođe i pridruži se grupi. A Pipzam je i dalje besneo, s njim je bilo sve gore.

Kao slep i lud mlatao je pesnicama na sve strane, preteći nebu, bacakao se nogama, okretao oko sebe, klecao kolenima, a onda se uspravljao od silnog napora da bi se drao što jače. Ni trenutka nije prestao da psuje, jedva je mogao da diše, i bilo je za divljenje otkud mu toliko obilje reči. Lice mu beše strašno nabreklo, cilindar mu skliznuo na potiljak, a plastron košulje ispao mu iz prsluka. Pri tom je davno bio stigao do opštih stvari, i ono što je govorio nije više imalo nikakve veze sa događajem. Govorio je ciljajući na svoj poročni život i svoju veru i kazivao to u sasvim neprikladnom tonu, ubacujući prostačke psovke. „Dođite samo, dođite svi!” urlao je. „Ne samo vi, i vi drugi, i vi sa kapicom i plavim očima. Probiću vam uši istinama da se sve ježite, vi, vetropirasta ništavila… Šta se cerite? Šta sležete ramenima?… Pijem… jeste, pijem! I opijam se, ako hoćete da znate! Ali odluka još nije pala. Doći će dan, vi, ništavni gadovi, kad će nas Bog sve izmeriti… Ah, ah, Sin čovečiji doći će na oblacima, vi nevine propalice, a njegova pravda nije od ovog sveta. Baciće vas u najcrnju tamu, vas, veselu žgadiju, gde je plač i lelek, gde…“ Sad je već oko njega stajala velika gomila ljudi. Neki su se smejali, drugi ga gledali nabranih obrva. Od kuća koje su se gradile dođe još radnika i žena što nose malter. Jedan kočijaš zaustavi kola na drumu, skide se, pa sa bičem u ruci preskoči jarak i priđe. Neki čovek je drmusao Pipzama za ruku, ali to nije dovelo ni do čega. Jedan odred vojnika prolazio je, okrećući se za Pipzamom i smejući se.

Čupavo kuče se više nije moglo uzdržati, odupre se prednjim nogama o zemlju i, podvijena repa, zalaja mu pravo u lice. Iznenada Lobgot Pipzam dreknu još jednom iz sve snage. „Skidaj se, smesta se skidaj, ti, gizdavi praznoglavče!” i opisavši rukom širok polukrug, sruši se. Ležao je, najednom zanemeo, kao neka crna hrpa usred gomile radoznalaca. Valjkasti cilindar odlete mu, odskoči jednom od zemlje, a onda i on osta ležeći. Dva zidara nagnuše se nad nepokretnog Pipzama, razgovarajući o slučaju na dobroćudan i razuman način radnih ljudi. Zatim se jedan od njih udalji brzim korakom. Oni što su ostali pokušaše opet da pomognu onesvešćenom čoveku. Jedan ga poprska vodom iz čabra, drugi nasu u šaku rakije iz svoje bočice i protrlja mu slepoočnice. Ali taj trud nije bio krunisan nikakvim uspehom. Tako prođe neko vreme. Zatim se ču kloparanje točkova, i jedna kola se zaustaviše na drumu. Bila su to bolnička kola, koja stadoše na licu mesta: dva lepa konjića su vukla kola sa ogromnim crvenim krstom na svakoj strani. Dva lepo uniformisana čoveka skidoše se s boka, i dok se jedan uputio prema zadnjem delu kola da ih otvori i izvuče pokretan ležaj, drugi skoči na grobljanski put, ukloni radoznalce i uz pomoć jednog čoveka iz naroda prenese gospodina Pipzama do kola. Položiše ga na ležaj i uguraše u kola kao hleb u peć, posle čega se vrata zatvoriše i dva uniformisana čoveka popeše se na bok. Sve je to obavljeno sa velikom preciznošću, sa nekoliko uvežbanih pokreta, cik-cak, kao u majmunskom pozorištu. A zatim odvezoše Lobgota Pipzama.

1900.