Sredina
Nesrazmerno raspoređena toplota u kafiću “TopČok”, inače poznatog po izvrsnoj toploj čokoladi, odavala je da za hlađenje koriste prirodni derivat. Nešto sirovo, okrnjeno, u ratu sa ravnotežom. Nisu o tome razgovarali.
Najpre šešir na Mirinoj glavi divani:
“Gledala je prekjuče video, o tome kako su gotovo svi ljudi nosili šešire u dvadesetom veku. Danas to više nije slučaj, a u videu nisu naveli zašto. Zaista, narator je rekao da neće da im kaže. Običan pijun apsurdov.
Šta god da je, mora je da povezano sa kapitalizmom. Sa tim mora da ima neku dodirnu tačku. Ako ti zvuči suludo, kapo-“
“Prijatelju, privučena sam da te tako zovem a evo i zašto, ovo je prvi razgovor koji sam imala od kad me je kupio. Drži me, ovaj mladić, u rukavu jedne jakne, zgužvanu, umršenih creva. A jakna? Ništa. Selektivni mutizam. Mislim da ima lični problem sa kapama. Možda sam ja za nju parazit, što mogu da razumem, ali bilo bi lepo da bar koji put padne sa ofingera da se osetim živom…”
“Znaj da se tajne života kriju na mestima do kojih ne doseže znak pitanja. Dakle, negde u sredini rečenice.
Izdvojiću Špance kao inovativan narod, jer obgrle pitanje upitnicima: jednim naopakim na početku, i klasičnim na kraju. Španci znaju sve.”
“Ah, ovaj, tako da, srećniče, bar si izložen negde gde upijaš svetlost, pokret i razgovor. Pusti sad kapitalizam. Da nema njega, ne bi bilo ni mene ni tebe ni Španaca, a ni moje jakne-domaćina. Moram priznati da mi je bliska srcu, ta jakna. Fizički i metonimijski, prinudno.”
Nakon kratke prividne tišine, mlada žena izbacila je deo bola sa ugljen-dioksidom iz usta. Možda će plodovi obližnje biljke porasti nezdravi kada ga upiju, mislila je.
“Prokletstvo, mada je sada već gotovo. Pfff..”, izdahla je još jednom, razočarana.
“I baš me to nervira eto, kad bi sve bilo dozvoljeno, dozvolili bi i da sve bude zabranjeno. Sloboda govora bi dovela do govora svih uglas i onda govor opet ne bi bio slobodan, sloboda kretanja do sudaranja i zaustavljanja kretanja; a nije, vidiš, ni sa druge strane drugačije. Zabrana diskriminacije diskriminiše diskriminatore, posteri na kojima piše da je pušenje zabranjeno podsećaju pušače na cigarete i to i rečima i slikom, dakle dvojako im podstiču podsvest da još više puše. Nego, naravno, bitnije je da se u tom objektu ne puši, od nečije podsvesti. Ionako je pušač, pa je manje vredan. Osim ako ne osnuju neki pokret i proglase pušače vrednijim od nepušača.”
Dubok uzdah.
“Vojko, odluči. Bela ili crna čokolada?”
“Nije pitanje u boji, već prisustvu kakaoa. Dakle, prvo se stavi kakao, pa tek onda piće postane braon, ne crno. Nije im dosta što simplifikuju piće tako što ga definišu po formi a ne sadržini, već i formu moraju da simplifikuju? Neću ti reći šta sam odlučio. Te su stvari toliko ogoljene da je značaj nestao, te zašto bi, pobogu, bilo bitno koju sam čokoladu izabrao?
“Hvala ti. Donela sam ovu kiselu vodu ako ti padne pritisak, uzmi je sad. Ja ću da kažem konobaru da nam donese čaše sa cevčicama i amorfnim ledom.”
Pogledali su se značajno. “Da, srednje gustine. Baš one koju mora imati i pravni poredak o kome pričaš, koju ima sav univerzum, a Zemlja najmanje. Leda u prahu, mislim.”
“Zašto se nijedna reka u Evropskoj Uniji ne zove Eureka?”, smešeći se govori Vojko.
“Znaš šta mi govori da ga kriju ovde”, nastavlja Mira, “tako da ćeš mi pomoći da ga se dokopam. Ma, i mene nervira što sve mora da bude na engleskom.”
“Miro! Čekaj me da ponesem stvari, neko će ih ukrasti. Eh, ne bi se to desilo da nije zabranjena krađa…”
Prilaze stolu sa konobarima i biraju onog sa crvenim prstima. Neko vreme ne govore ništa, jer su im mozgovi prezauzeti ponavljanjem izraza in flagrante.
Kroz konobara prolazi ledotresna jeza. “Izvolite?”, jedva izgovara od ukočene vilice.
“Tražimo nešto što će ti izgledati glupo, uobičajeno, čak i jeftino. Verovatno ćeš pomisliti kako smo škrtice. Mislim, držim kiselu vodu iz prodavnice u ruci, pa to već i slutiš”, započeo je Vojko, pa obrisa nos i brzo uvuče vazduh.
“Elem, dve čaše sa vodom. Razume se, silicijum dioksid gradi čaše a vodonik i kiseonik vodu. Sad, ta voda, ona mora da bude u čvrstom stanju”, nastavlja, trljajući slinavu šaku o pantalone.
“In flagrante, in flagrante”, deru se Mirine misli. Vojko joj stavi ruku na rame i klimne glavom.
“Hoćete čaše sa ledom znači?”, dižući se sa stolice upita konobar, “Sa tim bi lepo išla topla čokolada, po njoj je ovaj kafić poznat. Mislim, zbog izvrsne čokolade, a ne zbog imena, to sam hteo da kažem.”
“MDA. Dobro si me ti razumeo”, govori Vojko mašući kažiprstom, podignutih obrva.
Konobar ih pogleda iskolačeno i brzim hodom ode do kuhinje. Mira je pitala ostale konobare da li im je dosadno, a oni su rekli da je dosadno samo onima koji pitaju druge da li im je dosadno.
Ubrzo im svima pogled biva privučen hladnjači u koju Vojko utrčava pre nego što je konobar stigao da zaključa vrata.
“Pa nema..nema više. Sve- sve sam pojeo.”, veli konobar mašući rukama. “Ima, onda, manje”, reče Vojko nakon što je onesvestio konobara udarcem o džinovsku ledenu kocku. Uzeo je svoj džepni nožić i njime odrezao oštro parče leda kojim je prelazio po konobaru, od stomaka, preko jednjaka i ka usnoj duplji. “Čekaj, nije led magnet, tupsone”, rekao je sebi lupajući se po čelu.
Ipak, ledena oštrica mu je koristila kada ju je vezao o kanap i spustio duž konobarevog digestivnog trakta. Upecao je dovoljno amorfnog leda za dva odgovora.
“Šeširu! Šeširu!”, vikala je kapa, “Znam zašto te ljudi ne nose više!”
“Kapotalizam, drugarice”, monotono odgovori šešir.
Mina Kovačević, 19 godina, završila je elektrotehničku školu u Pančevu i sada studira pravo u Beogradu. Pisanje je za nju najuzvišenija aktivnost uma i duboko uživa u njemu. Piše pesme, eseje i kratke priče, sa kojima je nastupala ranije.
Dunjalučar 