Proza: Tijana Katić

Optička iluzija vida

Da li biste mogli svoj pristup da okarakterišete kao svojevrsnu manipulaciju?

Ne, sve što je urađeno bilo je sa ciljem da se pruži neophodna pomoć.

Da li biste se ponovo opredelili za identičan pristup?

Bez ikakvog dvoumljenja, da.

Znate da taj metod izaziva podeljena mišljenja.

Čime god da se bavimo, mišljenja će neminovno biti podeljena. Posebno kada je naša struka u pitanju.

Zbog čega je njegova odluka ipak bila takva na kraju?

Kada osoba nije spremna za rešavanje konflikata unutar sebe, mi moramo da budemo strpljivi i jednostavno nastavimo da posmatramo proces njenog razvoja.



***

Jadran je bio miran te noći. Do pre samo par sati to mesto na kojem su se našli izgledalo je potpuno drugačije. Posmatrali su plavi beskraj sa visine i u sebi se divili tom prostranstvu.Nikada ranije nije hodala tom stazom. Ubeđivao ju je da pođe sa njim, znao je da će biti očarana tim prizorom. Najzad je pristala. Postoji nešto što je još davno Niče nazvao ‘’misao o večnom vraćanju’’ – pretpostaviti da će se jednom ponoviti sve ono što je već bilo doživljeno nekada i da će se to ponovno proživljavanje ponavljati iznova I iznova. Činilo joj se da je upravo tu misao prizvala. U sebi, naravno. Nije bila sigurna da li može sa njim to da podeli. Možda on uopšte ne zna ko je bio Niče? Možda su njegova interesovanja u potpunoj suprotnosti sa njenim? Ili je njegovo poimanje sveta na nekom sasvim površnom nivou. Ipak, izabrala je da veruje da je on svestrana osoba i da je potrebno pružiti šansu njihovom odnosu. A kada se nekome počne pridavati nekakav značaj, ljudi pomisle da bi lica tih ljudi uvek prepoznali u masi stranih. Zapravo, oni na taj način pokušavaju da ubede sebe da su neki susreti nagovešteni mnogo pre nego što su se zaista odigrali. Kao da naše nesvesno odigra par koraka pre nego što svest stupi na scenu.

Ljudi bi se iznenadili kada bi saznali koliko je lako razotkriti snove jednog potpunog stranca.

Izula je sandale I hodala bosa po vlažnom pesku, nadomak mora.

Zamišljam te, evo ovde, rekla mu je I pokazala mu na veliki kamen tik do vode, sediš za nekim malim drvenim stolom baš na ovom mestu, pišeš svoju knjigu dok se more proteže pred tobom.

Želiš da pišem o tebi?, pokušao je da pročita između redova njenu nameru.

Samo se osmehnula.

Unosiš umetnost u život umesto da me, kao svi  ostali, svrstaš u kategoriju robova sistema koji zauzimaju visoke pozicije I tek pred kraj života počnu da razmišljaju o nekakvom smislu.

Nije primetio kada je osmeh nestao sa njenog lica.

Niko o svojim snovima ne priča sa takvim sjajem u očima kao dvoje koji su se susreli po prvi put.

Zašto je to tako?, začuo je pitanje.

Zato što su oslobođeni straha od kritike; očekivanja zasnovanih na iskustvima iz prošlosti I nada rezervisanih za budućnost, odgovorio je, ali nije znao kome se tačno obraća.

Da li osećaš privrženost prema njoj?

Ona traži da pogledam u oči ono od čega okrećem glavu.

Upoznavanje sa strancem je čisto, belo platno na koje se mogu naneti najživlje boje – stopalima, rukama, celim svojim telom. Stranac nam dopušta da osmislimo sopstvenu autentičnu formu. Da li je to za nas iskrivljeni uvid realnosti? Možda baš naprotiv. Ko garantuje da nas porodica poznaje najbolje, najobjektivnije? Ko garantuje da najbolje poznajemo sebe i da je naše ‘Ja’ jedino koje živi u nama?

Neki susreti su u stanju da promene čovekov doživljaj realnosti sasvim iznenada. Obično se to dešava baš onda kada smo uvereni da smo ušuškani u odnosima u kojima se trenutno nalazimo; u poslu kojim se bavimo, a ne primećujemo kako je rutina počela da izjeda svaki deo našeg bića iznutra. Ta prirodna inercija sprečava nas da preduzmemo neophodne korake kako bismo iz te ustajale vode isplivali. Čak i  kada zna da pripada moru, čovek ponekad nesvesno pristane na kompromis sa močvarom.

Da je misao osoba, kako biste je opisali?

Moja misao sklupčana sedi u uglu sobe. Postoje dani kada je do te mere energična da je naprosto nemoguće obuzdati njene pokrete. Razmahuje se, okreće, pravi nekakve neartikulisane grimase…  Poput akrobate, isprobava granice svoje elastičnosti. Premda, deluje nekako veselo, čilo. Čak bih se usudio da zaključim da je srećna. Ali često je ona za mene samo ponor bez dna.

Prišla je vodi. Lako korača kroz plićak i okreće se poput devojčice koja je prvi put zagazila u more. U njegovim očima ona izgleda tako oslobođeno, bezbrižno i posve srećno. U životu ponekad naiđemo na ljude koji nam osećaj sreće predstavljaju kao lažan osećaj komfora na koji se ne smemo privikavati ukoliko želimo da se domognemo kakvog velikog uspeha. Može se naići, tako kroz život, i na one koji imaju još radikalniji pristup – sreća je znak da nismo predisponirani za uspeh. Oni kažu da uspešan čovek ne sme sebi dopustiti da bude zadovoljan ni srećan.

Znaš, postoji jedno mesto ovde na koje posebno volim da odem, sedim i razmišljam.

O čemu, upitala je.

O svemu što mi padne na pamet. Čini mi se kao da sam uvek baš na tom mestu  pokušavao  da se suočim sa svojim najdubljim strahovima. Postoje ta mesta koja u nama bude posebno jake emocije.

Upitala ga je koji su to njegovi najveći strahovi.

Neko vreme je ćutao. Ni ona nije progovarala ni reč. Stajali su jedno do drugog, nogu dopola u hladnoj vodi. Onda je počeo da govori.

Plašim se tog ugriza osećaja da je nečeg u mom životu bilo nedovoljno. Da sam osećao, a nisam uspeo to da pokažem. Da sam nešto hteo, ali nisam umeo to da sprovedem u delo. Ili da sam mogao, ali se jednostavno nisam usudio.

Da si mogao šta?

Da više volim… Da bolje razumem ljude oko sebe. Pažljivije slušam. Da se približim ljudima i sprečim ih da se odreknu svog života…

Sada je ona ćutala. Činilo se kao da pažljivo bira prave reči i napokon je izustila:

Ako neko bira da ode, to je njegova odluka. Postoji nešto u životu što mi ne možemo da kontrolišemo.

Okrenuo se i pogledao u nju.

Osim kada celog života ne možemo da se pomirimo sa tim, rekao je.

Pozvao ju je da pođu na mesto na kom se suočavao sa sobom.  Sigurno je ostavila poseban utisak na njega kada će sa njom podeliti nešto svoje, najličnije, pomislila je.

Mesto na koje ju je odveo bila je tvrđava o čije se zidove more razbijalo na milione sitnih kapljica razbacujući ih po vazduhu. Do vrha tvrđave vodile su uvijene strme kamene stepenice. Jednom rukom pridržavala se o zid da bi mogla da održi ravnotežu. Nisu se popeli skroz do vrha, već su ostali par stepenika niže i seli na jedan od zidova. Na sredini mora se sa te strane videlo ostrvo koje kao da je neko samo spustio sa neba baš tu. Oboje su gledali pravo ispred sebe, a pogled im se ukrštao baš na tom ostrvu, jer je ona njega ubrzo uporedila sa njim – stoji mirno, staloženo, u potpunoj suprotnosti sa svetom koji ga okružuje; izdignut iznad okolnosti; siguran u ono što jeste i što može da bude. Primetila je da se nasmešio, ali onda je počeo da priča i nije se dugo zaustavljao…  Govorio joj je o zlostavljanju, o potrebi koju ima da se odvoji od onih koje voli. O teskobi zbog nerazrešenih konflikata u okviru svoje porodice. Uplašila se jačine i istinitosti onoga što je izgovarao, iako je u sve što je čula isprva mnogo sumnjala. Šta ona zna o njemu? Samo ono što je on izabrao da joj ponudi o sebi. Ali ta potreba da se potpunim strancima ispriča deo života potpuno ogoljen i lišen svakog ulepšavanja ponekad je iskrenija i od iskrenosti koju se pravimo da nudimo svojim prijateljima. Naglas se pitao koliko večnosti se rodi kada se jedan život izbriše.

Kada se život izbriše. Nije mogla da prestane da razmišlja o tim rečima.

Bojiš se smrti. Irvin Jalom kaže da je čovekov strah od smrti srazmeran onome što nije proživeo u životu.

Da li ti smatraš da si dovoljno proživela i da ne bi žalila kada bi sve to sada nestalo?

Ne nestaje sve. Ostaju uspomene kroz koje živimo u životima ljudi koji su nas voleli.

U koju kategoriju treba svrstati uspomene? Uspomena je ništa drugo do naša misao o onome što smo u prošlosti doživeli. Uspomena poništava svaki komad objektivnosti naše prošlosti. Ona postaje stvar ličnog ukusa. Naše uspomene su promenljivog karaktera, srazmerno se menjaju sa našim poimanjem sveta. Sa svakom godinom više, naš odnos prema uspomenama biće drugačiji, jer ni mi danas ne bi trebalo da smo isti kao mi pre deset godina.

Vetar je počeo da duva jače i nekoliko talasa žustro se obrušilo o stene pod njima. Sklanjala je kosu sa svog lica koju je vetar nemilosrdno mrsio. Čula ga je kako kaže:

Patnje za koje niko ne zna su tihe ubice.

Ali ja sada znam, pokušala je da ga podseti.

One su već ubile. Moja fizička pojava nema veze sa tim. A ti i ja se ionako nikada više nećemo videti.

Predložio je da pođu. Postalo je nepodnošljivo razgovarati dok vetar tako glasno fijuče, a more se uporno trudi da ga nadjača. Pomogao joj je da ustane. Trebalo je spustiti se sa tog zida ka stepenicama. On je krenuo da siđe prvi, ali u jednom trenutku je zastao. Pogledala ga je zbunjeno, taj pogled je sadržao toliko pitanja, činilo mu se i pre nego što je uspela bilo šta da izusti, snažno ju je gurnuo. Imao je utisak da se more obrušilo o stene tvrđave još jače. Mogao je da oseti njegov bes.

***

Kako biste jednom rečju izrazili neki trenutni osećaj ili stanje?

To je samo neko slepilo.

Opišite mi malo konkretnije.

Hodam u mraku. Refleksno, pružam ruke ispred sebe pokušavajući da se snađem u prostoru, steknem za njega kakav osećaj.

Mhm. Nastavite.

Udarac. Kao da rukom dotičem nešto hladno poput betona. Širim ruke i opipavam ispred sebe pokušavajući da nađem njegov kraj. Ali nema kraja. Saginjem se, puzim, prstima klizim po ivicama. Osećam hrapavost pod prstima.

Jasno. To je zid.

Bilješka o autorici:

Vešto balansira izmedju ekonomije i pisanja. Kombinacija ove dve oblasti omogućava joj da sagledava izvan očiglednog i u svoje priče unese više analitičkog posmatranja. Završila Ekonomski fakultet u Beogradu na smeru za statistiku, informatiku i kvantitativne finansije. Učestvovala u realizacijama projekata kao PR i moderator konferencija iz oblasti ekonomije. Voli psihologiju, sadržajne razgovore i pisanje do kasno u noć. Sve što jeste jednim delom duguje čitanju i pisanju. Kratka priča “Optička iluzija vida” štampana je u zborniku najboljih studentskih priča koji je objavio Službeni glasnik 2020. godine. Priprema svoj blog o bihevioralnoj ekonomiji. Rođena 1997. godine. Živi, radi i stvara u Beogradu. LinkedIn profil Tijane Katić.