---

Pokrov iznad mene

Život pritiska vidljivim tasovima,
teg smrti na momenat preteže na stranu svoju.
Glava kao i uvek, puca.
Besan i smeran,
miran
a sve bih slomio na sitne komade.
Samleo ga do praha,
kao i bol, koji pritiska,
dok pokušava da pobedi, lice umije.

Ovde se misli obijaju jedna o drugu,
neizbežno, nezaustavljivo, nestvarno stvarno.

Pucam u sebe dok drhtim.
Ni sam ne znam kako izdržati uspevam,
odoleti svemu što ram života postavlja
i stavlja ga preko zenica, preko prašine i blata,
baš kao zelene boje travke, poput bašte koja ne miriše,
poput kraja, poput konca svega,
poput ivice svake i novoga starta,
početka, poput pokrova nemira i u znak istinskog mira,
čekanog dugo i predaha koji je nedostajao.
Ovo je pokrov!

Treptaja huk

Trn vremena rastapa oka bujicu,
osama duboka kida sopstvenu senku.
Otvaram sklopljenih misli poslednji krug.
Život je zamka za ljude suviše često.
Svaki podli treptaj života,
sve zluradosti, jezive jave, zaboraviću.
Prećutati svaki nagon,
umiriti reč, ugušiti svaku misao,
perom modre krvave tinte zabeležiti sve.

Ni kraju više ne poznaješ ivice,
početak smo zaboravili svoj.

I nije vredno kriti se i obazirati
u središtu prašume modernog doba.
Vreme je poslednje, najgore, zadnje.
Sve sam bliži odgovoru,
neznanče, pronađi me,
dotakni mi dušu.

Ja ne želim da budem tu

---

---

Stara dama bunca i plače

Dva pobratima se izdaju zadomaćine,
Nijedan ne ceni veru.
Svi govore o njoj i rabe je.

Ostali ni ne razmišljaju.
Iskoristili su je uneko pređašnje vreme.
Sad im je nepotrebna!

Ona slabašno kuca na vrata, ulazi i skida se.
Ogoljuje sebezsrama.
Jer, jer dala je sve.
Sa, i iz sebe.

Oni se smeju, mudruju,
Hladno jemiluju,
Uzimaju joj pare.

Makroa ne glume, sami joj nude put – stranputicu!

Bunca i plače stara dama POEZIJA,
Krvari suzama dokbljuje poslednja slova
Na ustajaloj,zlata vrednojhartiji.
Srca.

Poezija je rudarski posao

Ponireš u najdublje metroe svoje duše
Otkrivaš ljudima stranice tajnovitih prašnjavih dnevnika
Slomljenih stakala plakara
Mračnih odaja i prostorija
Prošlih vekova vremena,daljina, dubina…
Poezija je rudarski posao
Izvrneš celu svoju utrobu na A4 papir
Taksativno je prekucaš u computer
I onda muku mučiš da objaviš knjigu.
Poezija je rudarski posao kad je pišeš iskreno
-Srcem-
Osetiš bol istegnutih tetiva
Grč desne ruke od prekucavanja stihova
Osetiš bol lumbalnih pršljenova kičme
Primetiš koliko su ti zamašćeni krvni sudovi
Uplašiš se da ne dođe do tromba i infarkta
Koliko ti je masna jetra kao i AST i ALT
Vadiš iz sebe bubreg po…bubreg
Moleći se da nađeš zamenu za njega i za sve-
Za prijatelje
Za prijteljice
Za poznanike
Za generaciju koje nema
Al ajd da budemo optimistični
Za generaciju koja se budi
Za vatru u grudima koja plamti u sred 46.e godine
Dok još dišeš punim plućima,
U najboljim godinama,
Bez nikotina, duvana i vutre, pa i piva i rakije ljute
-sa izuzetkom crnog vina-
Za sve čega nije bilo
A tako je nedostajati umelo
Ja verujem u godine pred nama
I nisam suicidan dok mnogi oko mene padaju kao snoplje
Ja verujem i u tebe čitaoče poezije i volim tejer i ti si rudar-
beskranično i bezrezervno
I tvoju dobru volju i pažnju i vreme
I tvoj makar 1% čistote i plemenosti
Ja verujem u nas kao narod
Ja verujem u Srbiju,
Ja verujem u pravoslavlje
Ja verujem u sve Bogove i sve vere i konfesije
ovoga sveta i Planete
Ja verujem u Oca Sina i Svetoga Duha!
Ja verujem u rudara!

Mama

Ne znam da li znaš
Ali ja sam u dubini duše
Duboko sam
Daleko otišao
Gonjen i prognan
Nisam ti blizak
Žao mi je
Zbog toga
Ipak sam ti sin –
Lomnjen na dva dela-
Duše dve – razdeljen!
Polomljen, slomljen,
Razbijen,
Injem umiven,
Suzama ispijen,
Uprkos svemu,
Volim te ja –
Želim da znaš!

Mama,
Ostao sam,
Prepušten vetru,
Da me šiba,
I ljudima,
I njihovim zlim čeljustima,
Da mi broje sudbine kroj,

Kad ja nemam svoj rod,
Onakav kakvog ga želim,
Da ga posvetim,
I prosvetlim,
Da me razume,
Da sa mnom ume,
Da me ne kida,
Da mi dušu i rane ko melem vida!

A melem mi treba,
I podrška,
Ali prava,
Da je osećam,
I da je prepoznajem,
I da je shvatam,
I da je doživljavam,
A ne da mi se prepričava i objašnjava,
Jer takva podrška je užasna,
I takva mi ne treba,
I takva me je i dovela do svega ovoga,
Do rogobatnoga boga
I da udaram na pravoga Boga,
I na roda, i semena,
A ja neću,
A ja neću tako-
A ja neću više tako –
I reći ću ti jako, duboko, konačno i iskreno –
Opraštam ti sve-

I zbog tebe-
I zbog sebe –
Ne brini se više,
Nisam ja tako zao i naopak,
Ja sam samo brutalno dobronameran,
I budi mirna,
I budi spokojna,
I bez ikakvog straha,
Jer ja, Milan B. Popović, tvoj sin,
Da ti se predstavim,
Čovek od krvi i mesa,
Veoma dobro znam šta je strah,
A pogotovo duboko dobro znam
Šta je irealni strah-
Zato znaj,
I budi sigurna,
I ubeđena u moje iskrene
I privatno iskazane, i javno napisane reči:
Ja te zaista volim !

Bilješka o autoru:

Milan B. Popović (1976) je srpski pesnik. Kritičar dnevnih novina Blic (Srbija), Dan (Crna Gora) i Fokus (BiH), kolumnista dnevnih novina Pravda, saradnik magazina Rocks, Novi magazin, Nocturne, Time out, Kontra, Sound metal, Bestseler, XZ, Butcherian vibe, Sound & Music, Hard & Heavy, Ispred dragstora, Kvartal, Književni magazin, Književne novine, Gradina, Pressing, Naše Novine, Novine beogradskog čitališta i drugih štampanih i veb redakcija. Živi u Beogradu.Srbiji.

---