Ljubav, Vera, Nada
Ne ljubite nikad bez ljubavi ljude
Što u sebi nose sve gorčine sveta
Već ljubite Ljubav, ljub’te časne sude
U kojim se dobro i naivno sreta.
Ne verujte nikom da nema utopije
Ne verujte lađa da luci ne pristaje
Već verujte časnim ljudima što zbore
O sreći i Bogu i o veri govore.
Ne nadajte sebi nikad carske dvore
Bez krvi i znoja oni ne dolaze
Vašu nadu celu dela neka stvore
Ljubav, Vera, Nada nikad ne prolaze.
Heroina, jedna moderna
Ljubomorna sam na tebe uzimaš mi srca blago
Daje ti se, omađijan, i taj pastir i učenjak
Ljubomorna sam, ne sporim, al neće ti biti drago
Kad odoru sa te strgnem pa ostane truli drenjak.
Podvodiš mi, živalj cvetni, ranu rosu, cvet što zri
Odvodiš ih polju pustu, da im crpiš krv i snove
U haljini paučine, uzdah mamiš, pogled vri
Slabosti si njih podvela, i svesni su more nove.
No pogledaj, i ustrepti, jer moj um ti sprema kob
Zavese su silne crne tmuša sad ko oganj gori
Nećeš časit ti još dugo pred onime što bi rob
Kad oštrica pogleda mi u te plamen zavijori.
Tad molićeš, ti ništice, molićeš za duše dah
Milostiva neću biti, gori paklom svojih žrtvi
Ne hodila više zemljom, nestani u večni prah
Neka niti tvoje vrište suzom koju liju mrtvi.
Zašto jutro nemirom me budi?!
Zašto jutro nemirom me budi
Rana zora samo bezdan nudi
Zašto oči samo ponor vide
Jer moj mis’o tvojem jutru ide.
Da li raniš sunce da ukradeš
Da li snevan još bar malo ideš
Našem suncu što je nekad s’jalo
Pod krošnjama naših srca stalo.
Gnevne oči ne vide se slepe
Ćute suze ni one ne lete
Zatvorena grla puna bola
Takva su nam bića sad ohola.
I ja gorim svesna svoga krsta
Ne odmičem ponos ni po’ prsta
I ploviću rekom ja do Hada
I ne marim što mladost mi strada.
I na dalje nemir mene budi
Pitajući odgovor mi nudi
Da l’ i tebe zorom nemir celi
Od sveg’ što smo sebi oduzeli?
Zvezdana Igra
I ponosno nosim svoju kob
Dok oko lica trnje mi vežeš
Samo ti si taštine te rob
I zalud u kamen volju prežeš
Gledaj me očima gordosti zle
To nije moja igra nit vali
To što si ti, nisam ni tren
I suznim okom za čarima žali
U mojim stopama nema zime
Već plameni poklič – za mnom, ura!
Više mi nisi ni suton ni ime
Jer moja je navek ljubavi bura.
Vez
Pletem niti ljubavne
Tvojim srcem utkane
Tvoga plesa akorde
Gordost moja ukrade.
Sve još snežna poletim
Da rumena te uhvatim
Od svih mojih grljenja
Ostala su maštanja.
Ne kuca mi srce više
Za onim što knjiga piše
Nejako su nedro moje
Zaledile reči tvoje.
Dunjalučar 