Proza: Ana Tošić

U mraku

Kada padne mrak, često uhvatim sebe kako pokušavam da otkrijem tačan trenutak u vremenu kada je moj život počeo da izgleda kao neprekidna borba. U tom traganju vodim se uverenjem, koje je možda samo moje ili mi ga je neko drugi usadio, da za svaki problem postoji jasan uzrok koji je do njega i doveo. Lako je rešiti problem poput neuradjenog domaćeg zadatka iz matematike ili propuštenog autobusa za povratak kući iz kluba u jedan ujutru. Međutim, kada su “male stvari” počele da se nagomilavaju i prerastaju u nešto znatno veće, tada se u meni rodilo nešto novo. Ili se uopšte nije ni rodilo, već je oduvek tu postojalo. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim, ali ne i prihvatim, da nije sve onako kao što je nekada bilo. Zato, kada padne mrak, uporno tražim taj jedan trenutak ili jedan događaj koji je promenio sve. To nešto ili nekoga, ko je promenio mene.

“Razumeš onda zašto nisam prihvatio njegovu ponudu?” progovorio je glas sa suprotne strane stola. Sedeli smo u našem omiljenom pabu koji, kada ga posmatra slučajni prolaznik, izgleda mračno i oronulo ali je nama izuzetno drag. To je bilo mesto našeg prvog sastanka.

“Prihvatio si njegovu ponudu?” rekla sam iznenađeno.

“Rekao sam da nisam prihvatio, naravno. To bi bilo suludo. Tako malo novca za celovečernju svirku! Nisam toliko očajan.” objasnio mi je.

“Pa dobro, slažem se da je pedeset eura malo. Ali ako dobiješ bakšiš, možda i nije toliko loše?” razmišljala sam naglas. “Ili želiš da nas gazda izbaci iz stana jer mu već tri meseca nismo platili kiriju?”

“Nije u pitanju pedeset eura nego trideset, što je svakako nedovoljno. To bi i sama shvatila, da si me zapravo slušala šta pričam.” rekao je optužujuće. Prevrnuo je očima i mahnuo konobaru da mu donese još jedno pivo.

“Naravno da sam te slušala! Samo mi se učinilo da si rekao pedeset, a ne trideset. A smeta mi i buka oko nas, odvraća mi pažnju.” pokušala sam da se odbranim. Bio je u pravu, donekle. Da li sam pokušavala da ga slušam? Jesam. Da li sam u tome uspevala? Ne u potpunosti. Pored našeg, samo su još dva stola u pabu bila zauzeta, a zvučnici iz kojih je dopirala muzika stajali su daleko iza nas. Međutim, nisam slagala kada sam rekla da je bučno. Buku o kojoj ja govorim on ne može da čuje, ali je ona za mene i te kako prisutna.

“Ponovo to radiš. Već smo pričali o ovome i rekla si da ti je bolje.” uzeo je nekoliko gutljaja iz flaše. “Ili si me i tada lagala, kao sada kad kažeš da ti je bučno u pabu u kome ima šestoro ljudi?”

“Dobro, izvini. Samo sam malo dekoncentrisana, to je sve. Dešava se”.

“Dešava se previše često, ako mene pitaš.” ponovo je nategao flašu. Smetalo mi je što sam jasno čula svaki njegov gutljaj i lupkanje đona o pod, jer je počeo nervozno da cupka nogom. Smetalo mi je što čujem zveckanje čaša za šankom. Smetali su mi zvuci automobila koji su dopirali od spolja. Počela sam da vrtim kosu oko prsta.

            “To svakako nije nešto što mogu da kontrolišem, znaš? Ne umem čak ni da ti objasnim šta se tačno dešava u mojoj glavi, a i nisam sigurna da bi ti to razumeo. Možda ti uopšte ni ne želiš da razumeš.”

            “Kako možeš da kažeš tako nešto? Već mesecima se trudim da ti budem podrška. Svaki put kada si plakala, ja sam te tešio. Kada si htela da budeš sama, ostavljao sam te samu. Kada si htela da razgovaraš, razgovarao sam i slušao te! Sve to, samo sa željom da ti bude bolje!” dovršio je flašu. Ja sam gledala u praznu flašu i pepeljaru u kojoj je dogorevala cigareta. Bilo me je sramota. Nastavio je: “Misliš da je meni lako da pričam sa tobom kada vidim da ti je pogled prazan? Izgledaš kao da bi se radije nalazila bilo gde, samo ne ovde sa mnom!” rekao je tužno i besno u isto vreme.

            “Već sam ti rekla da to nema veze sa tobom.” tiho sam odvratila. Istina je da ne postoji mesto gde bih radije bila nego sa njim. Ovde, gde smo se prvi put upoznali i poljubili. Kada mi je dao crvenu ružu čije latice i dalje čuvam. Ovde, gde leži toliko lepih uspomena na protekle dve godine. “Umorila sam se od silnog objašnjavanja. Ti to jednostavno ne razumeš.” zaključila sam i dalje nervozno uvijajući kosu. Srce mi je ubrzano kucalo i oblio me je hladan znoj. Želela sam da izađem napolje, na svež vazduh.

            “I ja sam se umorio, znaš. Od pokušavanja.” rekao je turobno i počeo da oblači svoju jaknu. “Idem da prošetam malo.”

            “Nemoj da me ostavljaš.” tiho sam rekla. Nisam mogla da skupim snage i pogledam ga u oči. Platio je račun i izašao, ostavljajući da se vrata zatvore za njim.

Ležala sam u hladnom krevetu i razmišljala o vremenu koje tek dolazi. Na nekom sajtu, koji navodno objavljuje misli velikih ljudi, sam pročitala da ako živiš u prošlosti onda si depresivan, a ako živiš u budućnosti onda si anksiozan. Prema tome, jedino kada ćeš biti u potpunosti smiren je ako živiš u sadašnjosti, mada se ja sa tim ne slažem. Mislim da mi živimo u sadašnjosti sa senkama onoga što je već prošlo, dok istovremeno sanjamo o onome što tek dolazi. Tako da ne znam koji problem imam, ali znam da nešto nije u redu. Kada bih imala više novca, otišla bih da mi neko kaže šta tačno nije u redu sa mnom. Dovoljno sam kopala po sebi da shvatim da to ne mogu da otkrijem sama. Ne znam šta bi on rekao na to. On veruje da je za to potrebna samo jaka snaga volje. “Zapali sveću u crkvi, pomoli se i videćeš kako će ti odmah biti lakše.” uverava me. Kako da mu kažem da mi ne bi bilo lakše čak i da zapalim najveću sveću koja postoji na svetu? Da mračna i hladna crkvena tišina u samo pomaže da glasovi u mojoj glavi postanu glasniji? Ipak, verujem da me voli. Na neki svoj način se trudi da mi pomogne.

            Vrata su se otvorila uz tiho škripanje. Čula sam ga kako skida jaknu i ostalu odeću sa sebe. Nisam mu dala znak da sam budna. Šuškajuči prekrivačem, legao je pored mene na krevet. Mirisao je na alkohol, duvan i hladnoću.

            Tiho i bezizražajno je progovorio: “Sreo sam rođaka i njegovu devojku ispred tržnog centra malopre. Smejali su se i pevali na sav glas. Zaprosio ju je.”

            Tišina. Kada ništa nisam odgovorila, nastavio je. “Izgledali su presrećno. Čestitao sam im i svi smo se zagrlili. Hteo sam da zaplačem.”

            “Nikada te nisam videla da plačeš.” tiho sam rekla i dalje njemu okrenuta leđima. “Sigurno ti je drago zbog njih.” Nije delovao iznenađeno, kao da je znao da sam sve vreme budna.

            “I jeste mi drago.” Onda je malo zastao, pa rekao: “Ali nisam hteo da zaplačem od sreće.”

            Ćutala sam.

            I on je ćutao. Činilo mi se kao da naše ćutanje traje čitavu večnost.

            Napokon sam smogla snage da izgovorim: “Krivo ti je, jer bi voleo da smo kao oni. Voleo bi da ne moraš da rešavaš moje probleme.”

            Sada je mene dočekalo ćutanje. Polako sam se okrenula ka njemu. Grudni koš mu se polako i ravnomerno podizao i spuštao. Spavao je, a lice mu je bilo ogledalo umora i tuge.

            Sumorna jutranja svetlost se probijala kroz navučene zavese. Probudila sam se sa osećajem zbunjenosti, pitajući se da li je protekla noć bila stvarnost ili sam sve sanjala. Znala sam da nije san videvši da je druga strana kreveta prazna. Sa blagim bolom u glavi sam ustala i krenula u kuhinju da skuvam kafu. Na stolu je stajala jedna crvena ruža ukrašena crvenom trakom. Prišla sam bliže stolu. Na maloj kartici koja je bila zakačena za cvet, pisalo je:

            “Voleo bih da je ljubav rešenje.”