Intervju: U sadašnjosti sa Milevom Marić Ajnštajn

Intervju: U sadašnjosti sa Milevom Marić Ajnštajn

Želja mi je da ovaj razgovor posvetimo ljubavi prema sebi, nauci, životu, umetnosti ali i ljubavi kao ljubavi. I zato na samom početku, ne mogu ne primetiti da u godinama kada ste hrabro ulazili u kvantnu fiziku i teorije relativiteta sa svojim partnerom, još jedna istaknuta naučnica hemije i radio-fizike, Marija Kiri je to isto činila sa svojim suprugom. Da li vas je u tome spojila ljubav i postoji li ljubav bez nauke?

Postoji li mlada osoba koja se nije bar simpatisala sa nekim kolegom tokom studija? Mogu reći da me je radost učenja i upoznavanja sa teorijskom fizikom na Politehnici u Cirihu izuzetno radovala, ali su me emocije i želja da svoje vreme provodim sa Ajnštajnom pomalo uplašile. U svoj plan i organizaciju pred odlazak na studije zasigurno nisam računala i ljubav. Ono što mogu da dodam, mada ću odmah preskočiti veliki deo priče, je da je moja koleginica Marija Kiri ipak imala više sreće od mene jer se sa svojim suprugom srela u trenutku kada je njegovo ime već bilo istaknuto među naučnicima. Ja sam s druge strane, bila veliki deo Albertovog puta do toga, a to verujte mi nije ni malo jednostavno. Takođe, mislim da je veliki deo moje muke ležao i na nemačkoj zatvorenosti prema ženama naučnicama, u odnosu na fracusku koja je ipak imala veću sklonost prihvatanja Marije Kiri. A što se tiče ljubavi i nauke, ljubav je život, a život bez nauke i nauka bez života ne postoji. Jel to dovoljno dobar odgovor?

Naučan je, sviđa mi se. Kako se osećate kao neko ko je raskrčio puteve moderne fizike?

Divno je što sada imam priliku da vidim, čujem i prokomentarišem sa svojim kolegama iz današnjice dokle su došli i kako. S druge strane, sjajno mi je što vas u svemu razumem i pratim, bar što se tog jezičkog i matematičkog obrasca tiče, kao da i niste predaleko odmakli od nas. Ne kažem da je to loše, ali mi se dopada što i dalje govorimo istim jezikom. Sve u svemu u istoj smo poziciji, ja sam raskrčila put vama, a vi ćete nekim budućim generacija, to su dobra koja vas sutra čine mirnijim i laganijim kad krenete na neki drugi svet.

Jesu li postojali neki “simptomi” zbog kojih ste znali da se krećete u dobrom naučnom pravcu?

Za razliku od prve rečenice pisca, koji treba da vas omami i uvuče u priču, u naučnim radovima naše prve rečenice uglavnom treba da zvuče dovoljno sigurno, često neshvatljivo za sve ostale ljude, što je znak da imate dobru početnu tačku. Ali ako govorimo o fizičkim osećajima u telu, rukopis bi znao da mi postane neuredan. Iskustvo i intuicija bi me u isto vreme požurivali i usporavali kako ne bih napravila grešku. Eto to bih možda izdvojila.

Jeste li se ikad osećali kao da se borite protiv teoretičara zavere i zlih jezika?

Svakako da da, ako me pitate da li sam svaki put bila dovoljno svesna toga, rekla bih da nisam. Mada koliko vidim iste bih borbe vodila i danas, ovde. Jedina razlika je što nakon velikih i grmoglasnih životnih nedaća slobodno mogu reći da sam u miru sa sobom od juče, danas i sutra, pa sam mnogo privrženija svojoj prirodi da bih pridavala značaj tome.

Kako biste danas započeli svoj govor na dodeli Nobelove nagrade?

Načula sam jednu rečenicu koju ponavalja vaša generacija – samo nežno prema sebi. Verovatno bih tiho u sebi promrmljala tu rečenicu, a potom se dostojno svojim otkrićima i uspehu zahvalila za nagradu.

Mislite da postoji neko rešenje ovom haosu?

Slobodno napišite da sam se blago nasmejala ovom pitanju. Mislim da rešenje ne postoji, ne zato što mi kolektivno nismo dovoljno vešti da dođemo do rešenja, već zato što je to po prirodi naša priroda. Drugi zakon termodinamike i entropija su samo dopunili ovu priču – težnja sistema da pređe u neuređenost i haotičnost je prevelika, a verovatnoća da sve bude van haosa je preniska.

U periodu kada ste vi dokazivali teorije, neki umetnici su stvarali svoju stvarnost. Vinsent Van Gog je tako 1889. naslikao Zvezdanu noć i turbulentno kretanje koje će se tek kasnije pokazati kao takvo – kako vi to objašnjavate?

Ljudskom oku često nije potreban dokaz koji je vidljiv ili opipljiv, zar ne? Atom je postojao i pre nego što smo ga ugledali, naše teorije se zasnivaju na matematičkim formulama, koje isto tako van naših svezaka čini se ne postoje. Vinsent je verujem stvarao iz svoje unutrašnjosti, inuticije, inovativnosti i želje. Rekla bih da mnogi od nas znaju velike istine i pre nego što smo spremni da se sa njima suočimo ili doživimo, eto tako.

Mislite li da je moguće zaustaviti povezanost između nauke i umetnosti posle toliko dokazanih teorija i remek-dela?

Ne verujem. I dalje imate šta napraviti, napisati, naslikati, dokazati, otkriti što u sebi, što u svetu oko sebe.

Sada kada ste upoznati i sa Vinsentovom sudbinom, a vašu ste i sami doživeli možete li mi dati odgovor na pitanje – zašto se o nekim ljudima govori tek kada odu, i odlazite li zaista ako ostajete u pričama?

Ljudima nedostaju ljudi pa zato o njima i pričaju.

Očigledno da ostajemo, jer evo mene kod vas.

A o tome zašto drugi poništavaju tuđu prisutnost vam ja zasita ne mogu dati odogovr.

Ernesto Sabato u svom delu Tunel, koje vam svakako preporučujem, na samom početku piše “Vreme koje je prošlo je bolje” – kako vama sadašnjost izgleda u odnosu na prošlost.

Zavisi o kojoj prošlosti i sadašnjosti govorimo. Setite se da je apsolutno vreme neodrživo. Ali ako ćemo da uprostimo stvar možda je u mom vremenu ipak bilo zanimljivije. Da vi imate dostupnost, ali te stepenike koje sam ja konkretno prelazila, činile su me poletnom i odvažnom na mom putu nauke. Volela bih da vas vratim unazada, ali se plašim da biste na mnoga pitanja odonda već imali odgovor, što bi vam umanjilo ceo doživljaj. A tu odgvornost zaista ne želim da prebacim na sebe.

Šta vam nedostaje kada ste ovde, a šta kada ste tamo?

Kada sam ovde malo mi nedostaje te naše organizovanosti, ali kada sam tamo nedostaju mi vaša ležernost i bliskost. Ponekad se pitam kakav će svet biti kada se ova dva spoje, i hoće li tako nešto ikad nastati, a potom i opstati.

A reci te mi da li ljubav ima svoju teoriju relativnosti?

Da definitivno, i odmah ću vam reći: ne nemam jednačinu za nju.

U nauci postoji teorija koja se dokazuje ili osporava, dok u umetnosti remek delo zavisi od oka posmatrača. I sad mene zanima kako se život i ljubav uklapaju u sve to?

Bili ste ozbiljni kada ste rekli da ćemo se posvetiti ljubavi u ovom razgovoru. Ljubav je negde između. Neosporno postoje teorije ljubavi koje treba dokazati, kako vi to sad kažete crvene zastavice. Stalno se neke teze i eksperimenti potežu u ljubavi. A onda s druge strane, sve se na kraju svede na lično iskustvo, potrebu, čežnju i stav – sve je u oku posmatrača. Zato će ljubav, nauka, umetnost i život opstati bez obzira na sve.

Pisali su o vama da ste hladni i negativni. Šta biste vi sad rekli na to?

Nisu me dovoljno dobro poznavali, a sigurna sam da je razlog za to i postojao.

I za kraj – šta mislite šta će se još dokazati kao naša stvarnost?

Da ne možete bez ljubavi.
Da je budućnost u kreiranju sveta iz ljubavi i podrške.
Da je svet u kom muškarci i žene postoje zajedno već sam po sebi sve što vam je potrebno.
Pogledajte samo oko sebe, umetnost i nauka vam to već vekovima dokazuju.

Bilješka o autorici:

Emilija Stanković, rođena 1996. u Beogradu, u duši i po zanimanju kopirajterka sa zvanjem inženjerke. Nakon zaokreta u karijeri kreira jasne i angažovane sadržaje, ponekad i na inženjerski način, za agencijske klijente. Trenutno, istražuje svoj novi identitet profesionalnog pisca, kombinuje najbolje iz društvenih i prirodnih nauka i uživa u dugim šetnjama kraj reke.