Karl Jaspers: Beživotna pustinja kosmosa i svijet Zemlje

Karl Jaspers: Beživotna pustinja kosmosa i svijet Zemlje

Kosmos i materija vode naše saznanje sveta u pravcu beskonačnosti; kosmos nam svojom veličinom stalno izmiče, a materija je ono najmanje koje se uvek iznova smanjuje. Ali ta znanja i dalje nam ne daju svet uopšte. Kosmos uključuje u sebe našu Zemlju, ovu trunku materije izgubljenu u svemiru, trunku na kojoj prebiva naše biće. Ovde je naš svet, život biljaka i životinja, predeli, vremenske prilike, nebo prekriveno zvezdama; ovde smo mi ljudi s drugim ljudima. Kosmos, mada tako velik da je sve ovo u poređenju s njim gotovo ništa, prema našem saznanju ipak je beživotna pustinja moćnih kretanja materije.

Ali naš svet, ovaj divni i grozni svet, iako je vezan za materiju ipak je beskonačno više od materije i ne može se razumeti kao nešto što proizilazi iz nje.

Moderna nauka je i o ovom svetu donela suštinski nova saznanja. Jedan primer. Od antike postoji slika velikog stupnjevitog jedinstva, u kojem se svaki potonji stupanj zasniva na onom koji mu prethodi: beživotna materija, biljni i životinjski život, unutrašnjost duše, svest, mišljenje. To lepo jedinstvo celine, shvaćeno kao razvoj u vremenu, dovelo je u novom veku do zadivljujuće slike kosmičko-zemaljske prirodne istorije, koja svoj vrhunac dostiže u čoveku. Danas je to jedinstvo nestalo. Ono potonje ne može da se izvede iz onoga što mu prethodi, već se između njih nalazi jaz. Stupnjevi ne mogu da se shvate – ni na osnovu sebe samih, a ni na osnovu stupnjeva koji im prethode. Nedostaje ono što sve njih obuhvata.

Ali istraživanje koje je razorilo neodređenu predstavu jedinstva, u drugom smislu je obnovilo tu predstavu: preko saznanja odnosa između stupnjeva, koje se danas na iznenađujući način stalno i iznova potvrđuje kao izvesno saznanje. Ograničiću se na odnos nežive materije prema životu.

U XIX veku dokazano je da sve što u prirodi živi proizilazi isključivo iz života – omne vivum ex ovo. Prarađanje iz materije, prelazak od neživog ka živom, koji je dotad bio nešto samorazumljivo, pokazao se kao varka. Ali u isto vreme započelo je novo premošćavanje. Organsku materiju, koja se dotad povezivala samo sa životom, hemičari su uspeli sintetički da proizvedu u svojim laboratorijama; to im je prvo pošlo za rukom 1828. s mokraćnom kiselinom. Od tada se razvija moderna organska hemija. Otkriven je ogroman svet organske materije, uključujući visokorazvijene molekule belančevina, ali ta materija je lišena života.

Uprkos tome mnogi ne žele da se odreknu predstave po kojoj će jednog dana živa supstancija, život, moći da se izvede iz materije. Ali to je nemoguće. Život nije samo najsloženija materija, on je živo telo. Ono je morfološki beskrajno strukturisano; ono nije neka, makar i vrlo složena, hemijsko-fizička mašina koja, da bi mogla da se stvori, mora da bude konačna. A život – to nije samo živo telo, to je i naše biće, s unutrašnjim i spoljašnjim svetom prema kojima se aktivno odnosimo. Telesni aparati, celishodno delujući hemizam, čulni organi – jesu delo života, ali ne samo njega. Istraživači su otkrili i proizveli neslućene biološke tvorevine, ali nisu uspeli da stvore sam život.

Veliki istraživač ne preuveličava svoje znanje. Dok je dolazio do otkrića u oblasti kosmosa i atoma, Ajnštajn nije gubio smisao za tajnu života. Godine 1947, pod uticajem bolesti, misleći na svoje telo zapisao je sledeće reči: „Čudim se što ova neverovatno složena mašinerija još može da funkcioniše.“ I pritom je osetio „kako se sva naša naučna saznanja nalaze u jadnom stanju“. A 1952. piše: „Ako posmatram najmanjeg insekta koji je sleteo na moj papir, ako razmišljam o njemu, ja osećam nešto što otprilike može da se izrazi ovako: Bog je velik, a mi, sa svim našim naučnim divotama, samo smo uboge kapi.“

Ali to raspoloženje ostaje bez dejstva. I Ajnštajn je filozofski zarobljen pretpostavkom da je sve što postoji matematički uređeno i da u osnovi može da se do kraja matematički shvati. Ajnštajn takođe tvrdi da je život unapred dat u atomu, da je „misterija celine sadržana već na najnižem stepenu“. Ali zašto je mi nismo dostigli? Zato što matematika zakazuje kad misaono prodiremo u veće dubine. Zato što nam stanje današnje matematike ne omogućava da „izračunamo ono što se sadrži u temeljnim jednačinama“. Za Ajnštajna misterija ne leži u samoj stvarnosti; ona nastaje zato što matematika još nije računanjem uspela da pronikne u nju.

Ali mi s Kantom kažemo: jedinstvo života koje omogućava da shvatimo nastanak života iz nežive materije, ako uopšte postoji, leži u nedostižnom beskonačnom. Nova saznanja i njihovi zadivljujući pojedinačni rezultati samo produbljuju tajnu u celini.